Мале новине

Врој 5 ппра

ВЕЧЕРЊЕ И 3 Д А Њ Е

Број 5 пара

БРОЈ 278. — 1899.

К1Е1МЕ 2Е1Т1ЈМ6

МАЛЕ

СРЕДА 1. СЕПТ.

1Е РЕТ1Т Ј011ВН&Е

Орган свију к»ји слободу л .убе, истики теже, правду в« ше, спорвзуи траже, тво^е што говоре и тиие служе втаџбини и српекој иисли

власник и дирвктор ПЕРА ТОДОРОВИЋ

одговс1рни уредник ЖИХ.

■АДВОКАТ

Преки еуд Јашо суђење у Преком суду оитуокенима за ашенташ и пелеиздају, увреду Величансшапа и растурање забрањених сииса ШЕСТИ ДАН 1 сеитембра, среда, ире иодне Пре суђења Први септембар је освануо киш.чн. Киша, је падаиа сву ноћ, а јутрос пре иочетка суђења падала је непрекидно. Зграда Преког суда прокисла је баш на месту, одређеном за дипло мацију те су та седишта уклоњена, док се кров не оправи. Једна клупа за дипломате помакнута је у лево, и на њу је. одмах чим је пуштена публика у судпицу, сео г. Мамулов. Публика је пуштена у судницу у 8 и четврт сах. у јутру. Услед рђава времена публике је, према досадашњој посети, мало. Почетак претреса Претрес је почео у 8 35 сах. кад су у судницу уведени и оитужени. ЂаковиЂ и ЖивковиЂ Пошто је дошао сведок Сима Ђаковић, трговац, који терети Љубу Живковића, то је он најпре саслушан. Ђаковић, 49 година, осуђиван због Чебинчеве аФере, са Живковићем је у непријатељству због неке наилате. Због кише која лупа у кров, Ђаковићев исказ једва се чује. Ђаковић сведочи, да је одлазио Љуби док су били у при јатељству и једном приликом Љуба му је показао рукопис од „Демона" и казао да је он Љуба писао. То је било прошле године, око марта месеца. У опште Ђаковић сведочи све оно што је сведочио и код иследне власти, што смо саопштили у јучерашњем извештају. Вели да му је Љуба казао како пише и „Дух Карађорђев" и како је нудио сведока да растура брошуре, али је он то одбио. Прочитан је поново исказ Ђаковићев код иследне власти, који смо јуче саопштили. Од ударања кише у кров тешко се чује и иначе крупан и разумљив глас судије г. Тасе Кузмановића, који је читао тај исказ. Веома је значајан исказ Ђаковићев по томе, што је познат као Фанатикован радикални првак, који је био умешан и у Чебинчеву аФеру. На своје исказе Ђаковић се може заклети, а дангубе не тражи. На исказ код иследне власти Ђаковић примећује, да се Љуба о Краљу Александру изражавао добро и да ће на Краља Милана пуцати брошурама. Љуба вели да је све то лаж и да се никад није надао да ће Сима због непријатељства лажно сведочити, те да Се изложи гнушању 300.000 људи. Меницу му је донео Ђаковић 15 јуна. Ђаковић му вели да је од Љубе нечасно што одриче истину. Ђаковић је позван да каже истину, да се не би и даље због те брошуре теретили други људи. Љуба вели опет да је све лаж. Даље Љуба обраћа пажњу на то, да је

Сима признао да је с њим у непријатељству. Не зна ко је нисао „Демона" али зна да он није иисао. Ствар се та не може доказивати рукогшсом или вештацима. Испит Ивака Павићевнћа Иван Павићевић, плав, средњег раста, с Француском бр;.дицом, 34 године, адвокат у Неготину родом из Црне Горе, неосуђиван. Прочитани су оонови тужбе против Павићевића. Павићевић говори слабим гласом, те се једва чује. Њему се то дело намеће без доказа, но само на основу претпоставага. (Атентатор га пажљиво слуша). Колико се њега тиче, дело није довољно ислеђено. Пита, да ли друштво овако састављено, као што су оптужени, могу радити заједно на једном таком послу, као што је завера и велеиздаја, и да ли се велеиздаја може доказивати брошурама, писаним у иностранству. Ако се узме \ оцену да је атентатор пре цао у Србију тек пре десет година — да живи под туђим именом; да надушта олужбу по наговору Ковачевића који му не може ништа учинити, да он по Румунији тражи службу, да јавно с неким човеком иде по Румунији колима, да с њим иде на чашу ракије, дадобије 2000 наполеона од тога човека, да се ти наполеони не могу наћи ни код њега ни код осталих, да се он састаје с једним пуковником и договара на Калемегдану, да се један агенат састаје у Београду са завереницима а полиција то ништа не зна, и најзад ако се узме у обзир атентаторово порицање првог дана пред судом, онда је то само отуда, што је атентатор или душевно болесан или што је учинивши злочин теретио другога да себи олакша. Позива се на тајанствено убиство Анђелићево и на исказ Алавантићев, да је истрага пошла погрешним путем и тражи заверенике тамо где их нема. Овде има неке тајне, и она ће се, верује, наћи, али не код њега. Поставка је тужбе: извршен је атентат; сва је прилика да су га извршили радикали ; Павићевић је радикал. дакле и он је умешан у атентат. Међу тим његово држање не даје ни првода сумњи против њега. Он јесте радикал, али часан и у приватним и у јавним политичким односима. Никад није био ни уредник ни сарадник „Одјека" или кога страног листа, нити је писао брошуре. О својој преписци са Стојаном Протићем вели, да не само није стајао ни у каквој сумњивој преписци, но се с њим видео свега 4 — 5 пута и написао му то једино писмо, које није ни тајанствено ни сумњиво. но се тиче прикупљање претплате и Стојан се моли да му шиФром јави шта има ново. У томе нема кривице. Другог каквог списа његовог, у коме би било какве кривице, нема. То писмо писано је баш онда кад се расправљало питање да ли да радикална странка отпочне опет рад свој. Њега је то интересовало и он је за-

молио да му се то јави шифром. Али му Стојан ништа није одговорио. О писму Милану Марковићу вели, како му је писао да ће с МилораДом Драшковићем провести у Швајцарској и како ће му Милорад отуда писати, па и њега звао, а он одговорио да не зна да ли ће усвојити његов предлог, јер није пробитачно да се удаљује, а то због послова није му било пробитачно да се удаљује из свог сталног места, пошто послове од којих живи није могао остављати. Да он није очекивао никакав важан догађај, доказ је што је о атентату чуо тек 25 јуна и што је после тога ишао у Брестовачку бању колима, која је пре неколико дана био погодио. Даје имао каква удела у атентату, он би после неуспеха умакао, а не би ишао у Бању, у коју није отишао одмах кад је мислио, но доцније, по нарочитоЈ молби судије Јове Јовановића, да иду заЈедно. Он јесте питао за адресу, али по хартији ће се видети да је пожутела, да је дакле давпо било, те се не сећа шта је и чега се тиче. А да има чега, он би имао куражи да то призна. Главно је да му.је његов друг Љуба Матић „Мата" причао о свом другу; како је отишао у Румунију и да му добро тамо иде. А то је још кад су били ђаци, те био у приликама кад је мислио напустити школу и гледати да нађе себи хлеба. Једино то може бити тумачење тога писма, јер никаквог другог Мату не познаје нити је био с њим у преписци. Моли да се испита тај Љуба. Танасија, чија је адреса на тој цедуљи и не познаје нити и тужба доказује између њих двојице ма какву везу. Шта више није утврђено ни то, да је тај Танасијеимао ма какве везе с овим делом. ГЈавићевић је често путовао Дунавом, али то није тумарање, но је чинио због својих послова, а најважнији је био да у Кладову прибави потребне доказе по некаквом спору о шуми. За то Је телеграФисао Урошу Бркићу да позове те сељаке, чиј је спор он водио, те да га сачекају и с њима сврши што треба за тај спор. Пошто није било других срестава да оде у Кладово, али како није било лађе прешао је у Турну, а одатле у Кладово. У осталом онје, као и многи други чешће прелазио у Турну, кад год је путовао Дунавом. У Турни нема ни једног јединог познаника. Сутра дан је обишао и разгледао Турну. па је онда чамцем прешао у Кладово, јер није било лађе. Али он то није чинио да заметне траг, но што је хитао да сврши посла и описује шта је све где радио у Кладову, а суд се о свему томе може уверити од среског начелника. Није дакле ишао у Кладово да чека атентатора Кнежевића. У Кладову се бавио од 14 до 16 јуна, а у очи поласка није спавао, јер је у тој гостионици где је одсео, била забава. У лађу је отишао с неким среским писаром. Од Кладова је ишао за Доњи Милановац послом, и ту се доиста свађао, што