Мале новине

Војна набавка Управи вој. техн. завода у Крагујевцу потребно је 80 кила евињске длаке и 1500 кила длаке од коњеких репова. Ко је вољан да ее ове набавке прими, било за целу количину или еамо за неки део од исте, нека се јави поменутој управи за муетру и погодбу. 914

Руеки баждар „У нашега каде (кадије) Два јајца имаде, Једним мери мени, Другим мери теби, А обадва меИе Када мери себи Народна. Ако почем не знате шта је то баокдар, изволте да вам „протолкујемо". У „старо добро време", у сваком граду и градићу (или, како ми то обично велимо, у свакој вароши и варошици) био је по један — оишшински кантарџија. Општински кантарџија — то је била велика сила и власт ! Све што се „на пијаци" купи и прода, а купац или продавац жели да мера буде тачна, све то мора доћи на кантар општинскога кантарџије. Што он премери и како он премери, то мора бити тачно, као да је с теразија Аранђела Михаила, који људске душе мери ! А да је та мера тачна, најбољи је доказ то, што се за свако тако премеравање мора платити где грош, а где, богме, и два и три !... Но ми смо се изгубили ! Није нама овде стало до општинских кантарџија, већ до њинога кантара !.... Елем, тај еелики каншар- г којим мери дшптински кантарџиЈа, зове се баокдар, јамачно од турских речи „баш" —- прави, истинити и дара — мера, према чему би баждар имао да значи ирава мвра! Нећемо се сад овде упуштати у објашњења, како су кантаре-баждаре имали и приватни људи и како то значи кантар виашћу контролисан и обележен као права мера. Рећи ћемо само толико, да један такав кантар-баждар држи у својој руци и велика моћна Русија, која на том баждару чешће одмера и нама Србима и осталом свету, па и себи самој.

ПОДЛИСТАК

ЈШАВ и СШВШОСТ ШВЕДСКА ХУМОРИСТИЧКА ПРИЧА од Сигурда (свршетак) Г-ђа Линдерлунд пољуби свога синчића, врелим гвожђем уковрчи мало своју косу на затиљку, огрну се и оде да у таласима потражи ужасну смрт — смрт несавесно обмануте жене. Ах, дона Елвира ! Јадни Јон такође се није осећао сасвим добро у кабинету, у друштву тројце пријатеља својих, чијем се доласку тако јако радовао. Морао се веома напрезати да задржи своју тешку руку од главе Фиге Лундквиста. Ох...

Али, наравно, ири томе одмерању матушка Русија поступа баш као онај кадија горе, који на свом кантару има два јаја, па једним мери нама, другим Јевропи, а. кад мери себи онда обично мете обадва — да мера буде што „правија"!... О том чудном одмерању на руском баждару баш и хоћемо данас да рекнемо коју. Одавно је уочено ово чудно држање руске штампе, рускога друштва, па чак и самз руске владе: — они на страни и у гуђој земљи увек препоручују највеће слободе, истичу се као браниоци најширих „права народних", док међу тим код себе, на дому, не дају никоме о тим стварима ни бекнути. Примера ради да поменемо само ово : Тек што је Милош Велики тешким напорима и големим жртвама извојевао нешто мало крова, где јучерање робље турско може колико толико склонити главу, а „браћа" Руси већ се јављају да вице како стоји с „народним правима" у Србији. Но онк се не сећају да та „народна лрава" заштите од Турака, нити им пада на ум да помогну Србију у њеној мучној и неједнакој борби према високој Порти, од које је сваку ситницу, сваку најмању повластицу народну Кнез Милош морао чупати и ноктима и зубима и плаћати грдним сумама новчаним. Не, ту руске помоћи није било. На против, браћа Руси хтели су се живи појести, кад су дознали, да је Кнез Милош кришом од њих код Порте израдио право наслества на српском престолу, чиме је ударен темељ данашњој Србији, а што би „браћа" Руси сигурно покварили, само да су раније дознали за ову мудру радњу мудрога Милоша Великог. Али у толико је ревноснија била руска брига и њино заузимање за „права народна" према Кнезу Милошу. И ако су код св^је куће још у велико држали робље и своје~сеЉмке јавно на трговима продавали као и сваку другу стоку, „браћа 1 ' Руси на једаред налазе, да Србији треба дати устав и да неписмене српске сељаке треба поставити за државне саветнике, које с њиних саветничких места не може покренути ни Кнез Милош ни народна скупштина, док прво то не би одобриле „гарантне силе", а то у главноме значи док не би одобрида Русија. Дакле, своје сељаке продају као стоку, а наше сељаке постављају за непокретне саветнике. Код себе, на свом и замислити само да је тај мали, ружни, риђи лола био љубазник његове поносне, лепе Кларе ! Ох, какав срам! А Кале, на кога је међу тим јако пиће веома утицало, гурну Пелеа у слабину и рече: — Пеле, чуј, Јон ће сад скоро бити готов ! Он страшно изгледа; он се, јадник, све погађа. Не бих дао ни пребијене паре за Фигеове уши, који ће се после тога претворити у парчад. — Ни.... ни.... ја не бих дао, —■ једва изговори Пеле. Најзад бедни Јон није био у стању више да трпи. Он истрча у дворану да мало удише свежа ваздуха. — Писмо!! Кларин рукупис!! Шта то значи ? О, небеса... Јон брзо прелете очима иисмо и као суманут потрча мору, Кантхолму. Да неће стићи доцкан ? Само је још неколико жбунова крило морску обалу од његова погледа...

дому, владају апсолутно, т. ј. цар је Бог на земљи, а српском владаоцу не дају чак ни толико права, да по вољи може мењати своје саветнике. У Русији, великој, силној и слободној Русији не дају ни поменути о уставу, а Србију хитају штопредаусреће уставом. У својој рођеној земљи чупају језик, одсецају уши, раздиру ноздрве и ударају усијан жиг на чело ономе, ко се усуди да само помене што о уставним правима, која би ограничила самодржавну власт цареву, а код нас у Србији подбадаЈу народ да се буни против свога владаоца и да тражи „устав" и „уставна права" своја ! Србија је тадатек била почела дизати главу. На њеном врату, на рукама и ногама још су стајале ране од турскога синџира. Турска сабљајош је стајала замахнута над главама српским. У свој Србији није тада било ни двадесет школа. Њени министри, њени саветници, па чак и сам њен владалац били су неписмени људи, и ето тој и такој Србији браћа Руси још 1835 дају писани устав и „усрећавају" је уставним слободама и правима !... Зашто су и по чему су браћа Руси тако чинили ? И зар то није јасно, да су нам устав и уставне слободе давали само с тога, да би нас увек могли завадити и међусобно покрвити кад год хтедну, и да би од нас завађених тако направили свој плен за будућност ? Како су радили тада, тако раде и данас. И данас они се најживље брину за наше слободе, за наш устав, за наша „права народна", а то значи својски се брину да коп, нас одржавају такво стање, како ће они увек моћи своје прсте да завуку у наше послове и да они буду господари на нашем огњишту. Кад их упитате зашго они 'сами не уведу уставност, кад им је толико прирасла, за срце и кадје толико нама препоручују. они се обично изговарају, како је Русија огромна, како је састављена из много разноликих народа, па би уставност ослабила њено унутраше јединство. „Ви сте Срби сасвим друго. Ви сте демократски народ. Уз то, ви сте малени, имате своју малу државицу једне вере и једне народности, с тога је за вас најзгодније да будете уставна земља." На то ми им одговарамо: — Па и Црногорци су Срби, они су још мањи од нас, и они су једне вере и једне народности, па чудо то не тражитз да — Ај.... и.... и.... и.... ај.... ај ! чуо се очајан женски глас. Боже мој, она је сад несумњиво скочила у воду. Јон је лешео напред. Кад је стигао ; његова Клара није лежала у води и умирала, као откинути водени љиљан, нити је у небо упрла свој поглед који се гаси, као неми прекор. Не, она то није чинила. Она је стајала суха и неповређена на обали с подигнутом хаљином, гледала своју Фину ножицу и викала, као да се неко спремао да је убије. Кад дође Јон, она му притрча, обви своје руке око његова врата и јецајући рече : — Драги мој, спаси ме; немам храбрости да умрем, ено тамо тако... тако... тако страшног јежа ! И Јон загрли своју, малу, детињски растројену женицу и страсно, од свег срца пољуби је, сазнавши сад из њеног опроштајног писма, да Фиге Лундквист никад то није чинио.