Мале новине

1 Г

ТЕЛЕФОН ПЕРЕ ТОДОРОВК^А !3§.

ДЕКА Л.11СТ5 За Србију Година в мес. 3 мес. 18 дпн. 9 дин. 4-50 д. За етр. зежље: Година 6 мес. 3 мео дин. 20 дин. 10 диа, у вдату. За Босну м Хердеговину.- Година 6 мес. 3 мес. В0 круаа 15 в,р. 7*50 ПОЈЕД. ВР. 5 П, Д.

€ Е 0 Г Р А Д, СРЕДА 12. ЈУНА (902. Гђ^т

ШФОН 9РЕДШШТВ1 226

ЦЕНА ОГЛАСИМА пш сташд Петит ред . . . 20 «. д. чвтвт СТРДВЈ. Петит ред . . . 10 п. д. ВЕЕИ ОГЛАСИ Г !0 погодбн Припомаио од реда I д Рувописи се не враћају Стари број 10 п. дин.

БРОЈ 158 | шш 2Е1Т1Ш6

Директор и вдасниа И Е Р А ТОДОРОВИЋ

1Е РЕТ1Т Ј0ЦКМАЕ

ГОД.ХТП.

1СО&ОООООООООШО ОООО) АПОТЕКА КОД СВ. Б0Р1А — ВРАЊЕ препоручује два најбоља лека противу: ТРИПЕРА — КАНКОВА код мушких као и бленорагичног цурења — белог прања (Флуса) код женских. који не само нову већ и годинама застарелу болест, са одличним услехом а за кајкраће време, сигурно нзлече. Цена 5-50 п. д. Ове врсте: котона, мушких и женских, суспензо ријума, иригатора од 4*50 д. па на више. Многа писма благодарности, доказ су сигурног дејетва мојих лекова.

Нема места у Србкји, где се ккје послао на потпуно задовољство штованих потрошача Кушаковића прави Вински Коњак I Л 5 дин. КушакозиЂа природни Сок од !алина I К. Г50 дин. ШАЉЕ СЕ СВУДА ДОПЛАТОМ $

296

*ооооооооооооо1оеооошоооооо<

МОЈ СИН ДРАГОЉУБ АРАНЂЕЛОВИЋ ученик IV. раз. гимназ. Краља Александра отишао је још 27. пр. мес. некуд без мог знања. Он је смеђ, развијен, по на рави миран и стидљив, косу носи усправо. Стар 15 година, мбло врска кад говори, а на образу има белегу. Који би од пријатеља сазнао за њега, нека ми одмах јави, зашта ће пристојну награду добити; — а нека ми се и сам јави да му пошљем трошка. Ћира АранђеловиЂ 323 кафеџкја из вар. Младеновца.

Јавна говорница Господине Уредниче, Увек сте се одликовали ретком беспристрасношћу, те сте и у вашем цењеном лисгу отворили нарочиту рубрику Ј а в н а Говорница, где свак може пристојно рећи своје мишљење о сваком питању, па ма се ви и не слагали с тим мишљењем. Рад сам да се и сам користим том повластицом коју даје ваш лцст, па вас љубазно молим, да ове моје ретке пустите у ваш цењени лист, тим пре, ште ствар, о којој хоћу да говорим, заслужује општу пажњу. Мислим да у Србији ретко има кога, који не би знао, да

је у Чачку основано друштво „Овчар и Каблар". коме је задатак да експлоатише водену снагу реке Мораве у клисури између Овчара и Каблара за електрично осветљење и друге индусгриске циљеве. Људи су се за то друштво заинтересовали, већ уложили један део капитала у акције за то предузеће и сад има да се привреиена управа замени сталном, да се акције поступно и даље уплаћују и да се приетупи раду за који је друштво и основано. Али баш у сред највеће заинтересованости ненадно се појавио г. Миша ГГ. Михајловић, начелник рударског одељења у пенсији, да поколеба веру акционара у наше предузеће и да нам оспори право на употребу воде из моравске клисуре између Овчара и Каблара, тврдећи, да је његово ираво на употребу те воде и да се он тога права свога ни по што неће и не може одрећи. Нас је ова појава г. Мишана и изненадила и запрепастила из два узрока: прво, што не стоји ствар онако како је г. Миша пресгавља у 118. бр. „Трг. Гласника", од З1.маја о. г.; и друго за то, што се г. Миша тек сад јавља пошто је свет већ уписао акције и у у посао се у велико ушло. Истина је, да је г. Миша повластицом од 10. јуна 1894. године за експлоатисање тако

званог „Качерског Рудника" добио право на употребу водене снаге, која је и нама уступљена, али то његово право на ту водену снагу није искључиво. У тој његовој повластици вели се изречно: „ Повластичару г. Михаиловићу даје се ираво уиотребе воде за рударске циљеве како воде које се налазе на терену на коме се даје повластица, /гако и воде реке Мораве у клисурп између Пожеге и Чачка , и Чемернице од извора до Чачка, у .колико томе већ стечена права трећих лица не сметају". Из ове одредбе у повластици г. Михајловића јасно се види да он доиста има право на уиотребу тих вода, али се нигде не каже да је то његово ираво искључиво и да нико други осим њега не може сте&и ираво да се тим водама такође користи. Да је давалац новластице хтео г. Михајловићу дати искључиво ираво, то би било јасно обележено у самој повластици и онда би ствар била чиста и јасна, свак би знао да је то право искључно г. Михаиловићево и нико се за њега не би ни машао. Али у истини ствар стоји са свим друкчије. У поменутој одредби повластицз г. Михајловићеве тога искључивога ирава иема , а та је одредба у његовој повластици једина која

Једно Цророчанство (ИСТОРИЈСКИ РОМАН ИЗ СРПСКЕ ПР0ШЛ0СТИ) (8) СНАСТАВАК) Циганка је говорила, а глас јој је био хармоничан, мек и пријатан. Да је човек не види, а да јој само говор чује, би се заклео да је то каква света и ан^елска жена, тако јој је глас био сладак и мио. — Три хале на вас зијају, златна мојагоспођо, три хале!.... Три пут сам карте питала и три пут ми све једно казују три хале!.... Циганка најлак махну десном руком, карте се просуше и као неком мађиском силом

нанизаше се у четири реда, прешарана Фигурама, којеокружише краља и даму. — Ево ичетврти пут!.... Ево, сама погледај — рече Циганка, ударајући изврнутим средњим прстом по Фигурама. — Три хале, и све три на вас зинуле! Зло мисле, ама скок им малецак!.... скок им кратак!.... одавде довде — и Циганка опет удари прстом по картама много кратак! ....Али има друго нешто, друго има!... Циганка екупи карте, промеша их, дуну у њих два пут у накрст и опет их разметну. А све то извршено јеуједном тренутку. У опште у овом циганском руковању картама било је нечега, необичног.

Оне масне, прљаве карте чисто као да су оживеле под сухим и дугим прегима циганским, тако су се лако и глатко скупљале, калупиле, мешале и после опет по ћилиму разметале. Изгледало је као да циганка само води руком, а карте се саме мичу и ређају. — Друго има, — продужаваше циганка! — Ево вода, вода, вода, велика вода,, — рече она ударајући прстом по три двојке, које се бејаху нанизале једна до друге. — Ето, велика вода, а с оне стране воде облак се диже; отуда ветар дува, отуда може и гром да удари; тамо да пукне, а ту да погоди, госпођо.о.о.о, слатка моја!.... Кнегиња је забринуто слу-

шала, а у себи је мислила: Каква ли је то „велика вода"? Можда је Сава, а можда и Дунав! Отуда „ветар дува"!" Па да богме отуда! Књаз Мијаило је у Вечу, а онај стари курјак у Влашкој ! То је обоје преко воде и ето ти одмах готова „облака". За тренутак наста мртва тишина; и кнегиња и картара ћутале су као онемеле. Тишину прекиде дубок уздах кнегињин. Уздахну и картара. — Каил сам да те тешим; ама шта ћу да ти рекнем, слатка моја госиођо! Да те лажем да је добро — није добро !... Кнегиња је пресече: — Да је зло, то ја и сама видим ; не треба то ти да ми казујеш,