Мале новине

се односи на уиотребу те водене снаге. Значи дакле, да је давалац повластице дао г. Михајловићу ираво, да се за рударске циљеве користи поменутом водом али није хтео сиречити да се њоме може и други користити за друге циљеве. А кад је тако, онда је ствар јасна, да г. Михајловић нема искључиво право на употребу тих вода већ да и други људи имају право да се, под условима, које закон о водама прописује, користи тим истим водама. А на основу тога тим благом природним у пуном праву користи се и наше друштво „Овчар и Каблар", пошто је најпре испунило све услове, које прописује закон о водама. Према томе сваког мора изненадити појава г. Михајловићева, који покушава да нам оспори то право и да поколеба веру у наше предузеће. Та његова појава у толико је чуднија и загонетнија, што се он тек сад јавља с овим својим правом, кад је друштво „Овчар и Каблар", давно већ основано, и кад су људи почели улагати своје капитале у то предузеће и знатне суме већ потрошили на испитивање земљишта и друге припремне радове. Ако је г. Михаиловић збиља мислио да има искључно право на користовање овим водама, за што се не јави пре; за што је чекао тако дуго ?!... Шест је месеци како се по новинама рекламира друштво „Овчар и Каблар" и изречно се напомиње да му је задатак да експлоатише водену снагу Мораве између Овчара и Каблара — а г. Миша П. Михајловић ћути као заливен, ни жив се не чује а камо ли да полаже некакво искључиво право на ту водену снагу. Друго, пре но што је дру-

штву „Овчар и Каблар" дата дозвола за употребу водене снаге у поменутој моравској клисури, власт је, по закону о водама, одредила рочиште, да се до извесног дана пријави свак ко мисли да има право на ту водену снагу. И г. Миша П. Михајловић и ту ћути, не показује се ни жив, нити долази нити се јавља на рочиште са својим правом да нашем друштву отвори право на употребу снаге моравске воде. Кад је после свега овога, што напоменух, на основу закона о водама нашем друштву дата дозвола и кад оно већ одавно ради да отпочне сталан и редован посао, јавља се после читавих шест месеци г. Миша са својим правом! Нећу да улазим у оцену оваквога чудноватог и неразумљивог поступка господин Мишиног нити да му налазим п о б у де. Али и хоћу и дужносг ми је истаћи, да је овако понашање г. Мишино у најмању руку неозбиљно и да ничим није оправдано, нити доликује човеку озбиљну и родољубу, како сам до сада увек сматрао г. Мишу. Дакле, из свега овога што сам до сад рекао јасно је: да г. Миша доиста има право на употребу водене снаге моравске у овчарско-кабларској клисури, али да то његово право није искључиво; да за то што то његово право није искључиво, на основузакона о водама дато је и друштву „Овчар и Каблар" право на употребу те исте водене снаге; и да г. Миша нити има разлога нити може да оспори наше право, које је стечено на основу позитивних закона, које ничим не крњи и његово право, тим пре што су нама одређена само три места где ми можемо искористити водену снагу те Мораве. Г. Мипш, дакле, остаје увек слободно да покрај нас и он употреби исту водену снагу и он је може употребити кад год хоће, тим пре што је та водена снага толика, да би њена употреба корисно могла послужити целој Србији, само кад би било довољно капитала. Од интереса је напоменути још, како је већ осам година од како г. Миша ужива дату му повластицу и како ради на руднику своме, а још ни малим прстом није мрднуо нити гато учинио да ту водену снагу и употреби. Тако стоји свар. Наше је право неоспорно нити крњи туђа права, па ни г. Мишина, и наше ће друштво наставити свој рад озбиљно и енергично. Вама пак, г. уредниче, хвала на гостопримству и будите уверени о мом свакдашњем по штовању. Један анционар ЧУДОТВОРНА ННОНА „Цариградски Гласник". у свом броју од 9. маја о. год., донео је под горњим насловом на уводном месту ово : „Вера твоја спашЂе те. „Две недеље је већ како се у Цариграду више говори о чудотворности једне иконе Св. Богородице, него о свима другим светским стварима. Хиљаде православних Хришћана остављају свој свакодневни посао и са породицама хитају старој црквици Св. Вогородице у стамболском предграђу Алти Мермер, више Стаматије, да сами виде како чудотворна моћ иконе лечи болне од најразличнијих болести. „Али да испричамо како се дознало за ову моћ Богородичине иконе. „ Једна девојка од 18 година боловала је од богиња кад јој је било 5 година, и тада је

ослепила. Њени родитељи покушавали су најразличитија средства и лечили ћер да би прогледала, али узалуд. Напослетку су је одвели у Бандерму, где, такође, има икона Св. Богородице, за коју Хришћани верују да је „Фанеромени", да има чудотворно дејство у погледу болесника. Дошавши у то место та девојка усни прве ноћи Св. Богородицу, која јој је, вели, рекла, да није требало да долази у Бандерму, јер у цркви посвећеној њеном имену у Стамбулу има њена икона која ће јој помоћи, зато^ нека се врати у Цариград, нека пости недељу дана, па нека дође у ту цркву и биће излечена. „Девојка не исприча о томе сну ништа својим родитељима, него се, пошто је целивала Богородичну икону у Бандерми, врати са родитељима у Цариград, и почне постити, живећи само о хлебу и води, ма да су се томе посту противили њени родитељи, јер нису знали због чега она тако строго пости. Лицем на Цвети, а осми дан њеног поста, она закуне родитеље да је одведу у предграђе Алти Мермер а у цркву Св. Богородице. Кад су дошли у цркву, она замоли свештеника да освети водицу пред иконом Св. Богородице, па да јој онда да у руке икону. Узевши икону у руке. и наслонивши је на чело, девојка поче дрктати и икона падаше на њену главу. За то време она се усрдно молила Св. Богородици. Готово изнемоглој од узбуђења свештеник прими икону од ње, и по њеној молби опере јој угашене очи освећеном водом. и убрише их епитрахиљем. Сирота девојка отвараше лагано очи, и прогледавши, падне на колена, заједно са својим родитељима, и почне славити Бога најусрдније.

а и шта ћеш ме тешити 1!.

Бог једини може ме утешити! Него кажи ти мени то, има ли какве помоћи за нас и у шта се и у кога би се ми сад могли поуздати?!... Видиш како сад сви врдају, сви се извлаче; не зна човек на кога да се поузда! 'Го ти мени реци ако знаш ! Циганка опет разметну карте, па узе значајно вртети главом! — Да се браниш, Госпо1)0...о..о.о! да се браниш!... Ето у кога да се поуздаш! — Она куцну прстом по картама које су означавале жандарме ! Ево, аскер! То је сва ваша узданица!

Аскер (војску) да загрлиш и јуначки да се браниш — ту ти је све! И ако имаднете јунака човека, можете се и одбранити. Ко се брани и бог му помаже. Туркиња сам, ама ти чисто српски кажем — да се браниш!.... Разбираш ли ? — Разумем, разумем! — рече књегиња чисто охрабренд. — Е, добро! Ти разумеш; ама разуме ли то и твој човек? Хоће ли књаз да се брани ! Је ли он јунак?!... — Хоће, биће!... мора бити — рече кнегиња чисто збуњено. (НАСТАВИЖЕ СЕ)

КРАЉЕВА ЖЕНИИБА

роман Валтера Безанта

22

(НАСТАВАКЈ VII У то доба већ нисам могла сум. њати, да нам је сер Ђорђе долазио због мене Он ме је гледао с таком љубављу. да је било немогуће пре варити се. Али, Бога ми, ја не знам шта је у мени нашао тај човек, ко ји је тако високо стајао нада мном? Већ сам увиђала да је он знатан и богат; био ми је јаеан смисао при че, коју ми је једном испричао, како се некакав важан лорд ваљубио у просту младу сељанку, оженио се њоме и одвео је у свој замак. По речима сер Ђорђа, он није требало тако да учини, већ би боље учинио дају је довео у село међу цвеће и у зеленило, где би је посећивао у слободним тренутцима. Он се по том често враћао тој историји. Што се

тиче оних нискости, ко]е су прича ли о мени, уверена сам да ми нико неће поверовати, који само арочита ове врсте. Никад, никад, никад та благор дна душа не би себе умрља ла ничим срамним. Иначе не оах га могла уважавати. Иначе не бкх га ематрала да је достојан моје љубави, која му сва припада и еада На скоро се десио важан догађај у мом живогу Прешла сам у англиканску веру поглавито по жељи сер Ђорђа. Он је био религиован човек и гајио неограничену ареданост вла дајућој цркви Он ју је ватрено бранио, доказујући да је то старинска црква Христова, очишћена од доцвијих 8лоупотреба, да је основана на речима јеванђеља и библије, да њоме, као и за време апостола. уп рављају служитељи олтара, да еу у њој сачувана старинска тајинства и старинеке молитве, да је она дала достојне богослове и <х>иловоФе.