Мале новине

ТЕЛЕФОН ПЕРЕ ТОДОРОВИЂА 13© 5Е9ГРАД, ПОНЕДЕЉДК 30. СЕПТЕМБРА 1902. ГОД.

ТЕЛЕФОН УРЕДНИШТВА 22в

11ЕНА ДИСТУ <1а Србију: : »ДЕва 6 мес 3 мее. ; ' : 8 дин. 9 дин. 4-50 д. За етр. земље: Родина 6 иее. 3 мес. 40 ДИН. 20 днн. 10 дин. у злату. 8а Боену и Хердеговину: Гадина 6 мес. 3 мес. 30 круна 15 кр. 7 - 50 М0ЈЕД. БР, 5 П. Д.

ЦЕНАОГЛАСИМА: ПРЕ^ СТ?ЛНД Петит ред. . . 20 п. д. ЧЕТЕРТЛ. СТРДНД Петит ред ... 10 и. д. НЕЋИ ОГЛАСИ по погадби Припшано од реда! д ^укописи се не враћају Стари Орој 10 п. див.

ВРОЈ 268

К1ЕДОЕ 2Е1ТОК0

Директор и вдасник II Б Р А Т 0 Д 0 Р 0 В И Ћ

1 Е рЕШ јоцкМА1

ГОД.ХУ II

Орадаврш | унутрашњости Молимо све наше продавде 08 унутрашњости, да до 8. отстобра закључно пошљу новац, обрачун и непродате бројеве за месец септембар. Јер ко то

не учини, лист ће му се одмах обуставити а дуг судским путем тражити. Админ. „1. Н.'*

„ИНТЕГРАЛНО" ПОВЛАЧЕЊЕ Јучерашњи многољудни збор, држан пред спомеником Кнеза мученика, морао је задовољити сваког српског родољуба целим својим радом. својом достојанственошћу, говорима држаним на њему, и својом резолуцијом, ма да би се у њој имало пожелети по где које допуне. Он је још једном показао и доказао, да кад год су у питању све/ги интереси српски, да су сви Срби без разлике политичких праваца и мишљења сложеи у одбрани тих интереса. И с погледом на то, ми држимо да се нећемо преварити ако изразимо наду, да ће јучерашњи збор и његова резо-

луција неминовно имати утицаја на ствар, због које је збор и држан. Али су нам јучерањи збор и његова резолуција показали још једну ствар, којој се ми морамо радовати. јер у њој гледамо успех наш и наших колега, који смо усгали против онакве мотивације о сазиву збора, какав су у свом познатом прогласу изнели сазивачи збора. Чим је тај проглас изишао и у њему мотивација о интегралном извршењу Верлинског уговора, ми смо с још неколиким престоничким листовима одлучно устали против такве основе, на којој се збор сазива. Не упуштајући се овде у недостојпа клеветања и пањкања извесних листова, који су бравили онаку мотивацију сазива збора, напоменућемо само да су и ти листови и извесни сазивачи јавео бранили тај свој проглас, напомињали како је у интересу Србије да се тражи „интегралпо" извршење Берлинског уговора и, разуме се, уз то нису пропустили нападати и нас и све оне, који су им учинили познату замерку, на начин који се само може жалити и који ни мало ннје

достојан образованих људи. И. према томе могло се с правом очекивати, да ће се и збору предложити резолуција у духу прогласа и чланака оних листова, који су тај проглас узели У одбрану. Али, ва радост свију нас # ,,од тога није било ништд,,; резолуција јучерашњег збора и не помиње интегрално извршење Берлипскбг уговора, во мудро тражп оно тто се у давим приликама и може и треба тражити. То једоказ да су наши млади родољубиви доктори ипак увидели своју погрешку, коју су учивили онаком мотивацијом у прогласу за збор, па ударили у „интегрално" повлачење, и ако су све до самог збора у јавеости упорно бравили своје мишљење. То је свакојако похвалео од њих и ми не можемо пропустити а да им и овако јавно не одамо за то признање, колико ради саме ствари, толико и за то, што су тиме они сами најбоље доказали да смо ми имали право кад смо устали против онаквог позивања њиховог на збор. Воље икад, но никад.

Једно пророчанетво Земунска „Народност" донела је под горњим насловом овај члапак: Прослава у кланцу Шиици била је и прошла. Хотимице нисмо хтели с њоме подробно, а тек критички да се занимамо. Хотимице нисмо хтели, јер не би могли остати равнодушви и хладнокрвни према ружној увреди, што је том прославом наша руска и бугарска браЛа учинише Србима. Многи међу онима, који не виде даље од носа, почели су тај свој носић прчити свагда, кад год смо мислили да оној браћи нашој треба рећи истину у брк. Овај пут ! : хтедосмо од тога прекора да се салвирамо. Мишљасмо прослава ће бити чисто милитарна — тако се бар тврдило и сруске и с бугарске стране — па кад њихова братска срца не осећају потребу да том приликом виде уза се и Србе, могу се и Срби чинити. невешти њих. Истина бог, ствар је требало удесити сасвим друкчије, ако се хтело славити братски и словенски. Онда се баш најмање о војној слави смело сметнути с ума, да је срмска војека била која је почела крваву игру и њоме отворила двери Балкана

•Ј е д н о <|зз=^ Цророчанство ."/СТОРИЈСКИ РОМАН ИЗ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ) (113) (нАСТАЕАк) — Куда ћете ?!.... Стој!.... Еуда ћете амо, господо посланици?!.., Не можете овамо!.... Не можете на поље!... Сви натраг унутра!.., Не можете напоље, док. прво не решите ствар народну!.... — Еако не можемо?!... Ко нам то затвара пут и по каквом праву?!... Ми смо народни посланици и хоћемо у своје станове у варош!.... — повикаше неки посланици. Али око Скупштине била се слегла густа маса оружанога народа, коју би тешко било и бајонетима растерати. И. ту сад

наста комептање. Из гомиле се издвојише повише оружаних људи, који изађоше ближе пред посланике, и ту се сад изроди читава препирка између посланика и оружавих Београ!,ана. Из народа су се еамо чули узвици: — Стој! не дајте напред!... Не дајте никоме напред! Натраг, г. г. посланицв !... Натраг, да прво свршимо посао народњи, па онда можете ићи!.. Граја и гунгула бивала је све већа. Капетан Миша бејаше заостао унутра у Скупштини, да још нешто сврши. Али сад, чујући напољу ову гувгулу, он брже истрча и сам да види шта је. Али гомила дочека и њега с истим узвицима: — Стој!... Натраг!... Не дамо

никоме папол>е, док не свршите посао народњи. . Чујући све ово, Капетан Миша врати се натраг у Скупштину. О еј викеу Стевчу и Јеврема Грујића и каза им шта се на пољу дешава. Капетан Миша бајаги се вајкао што се ово дога1)а, а у истини он се томе радовао, јер је то било баш оно што је он с друговима и желео. Народ је тражио да Скупштина збаци Карађорђевића, по онда посланици могу изаћи у варош куд хоће. То се подразумевало под оним узвиком „да прво свршите народњи посао". Стевча, Грујић и њихови другови нађоше се сад у прпи и неприлици. Тек сад они видеше како су и нехотице запали у замку, коју су им спре-

мили кајмакамци и Карађорђевци. Јер не знајући њине намере, еародни људи и сами су, преко евојих пријатеља, радили да се народ сакупи око Скупштине и да, не да посланицима да се разилазе. Они су то радили онда, кад су рачунали да ће још вечерас имати потписану оставку кнежеву. Али те оставке сада није било и њу је требало чекати до сутра, а међутим наоружан народ не да посланицима да иду кућама. Приморава их, дакле, да објаве сами да је кнез збачен пре но што је он потписао оставку. А то је баш оно., што су народни људи хтели да избегну за вечерас, а што су кајмакамци и Карађорђевци желели да се још вечерас СВрШИ. (наетавике ое)