Мале новине

Тедефои Пере Тодоровића 136 БЕОГРАД, СУБОТА 11. ЈАНУАРА 1903. ГОД. Телефон уредништва 226

РОД. XVIII

ДЕНА ЛИСТУ: ЗА СРБИЈУ: Го )И1на| 6 мес. I з мес. 18 днв .ј 9 дин. I 4-50 д.

ЗА СТР. ЗЕМЉЕ : Годнна! 6 мес. |з мес. 40 ДИН.| 20 ДИН. I 10 Д.

БРОЈ 5 ПЛРА

ЦЕНА ОГЛ Н ИМА ПРВА СТРАНА Нетит ред 20 н. д. ЧЕТВРТА СТРАНА Нетит ред 10 н. д. ВЕЋИ ОГЛАСИ ИО ПОГОДБИ ПРИПОСЛАНО од РЕДА I д. Рукописи се не враћају Стари број 10 п. д.

БРОЈ и

Директор и власник П Е Р А Т0Д0Р0ВИЋ

ЗА БОСНУ И ХЕРЦЕГОВИНУ: Годинај 6 мее. I 3 мес. 30 кр. | 15 кр. ј 7'5о

Тешка реч Хоћемо да рекнемо тешку и озбиљну реч. Потпуно смо свесни тегобе задатка. Потпуно смо свесни каквим се непријатностима излажемо, да нас нагрде именом реакционара и противника слободе. И кад бисмо гледали своје личне интересе, и бирали шта је за нас лакше, могли би-| смо се чинити невешти и ћутати, као што и други ћуте. Али ми друкчије схватамо нашу новинарску дужност. Никад нисмо били непријатељи слободе, али нас је увек болела неправда и злоупотреба. Тако је и овде. Бог нам је сведок, да ово не говоримо ни из мржње, ни из ината, ни из ниска удвориштва, већ из чиста срца и најдубља уверења: да неваља што се ради, да је зло за Србију овако поступање, и да ће бити големе штете за углед за образ, за будућност српску, кад се укорене зле навике да овако раде судови српски. Јест, реч ће бити о судовима српским, а за данас само о Касацији нашој. * * Код нашега народа осећај и појам правде стоје високо. То потврђују многобројне народне умотворине. Како је лепа изрека „правда држи земљу и градове", како је узвишени савет што га мајка Јевросима даје своме сину Краљевићу Марку да је боље и главу изгубити но криво пресудити ! Па тај осећај правде природно се јавља и код српских владалаца. И у старој српској држави и у обновљеној Србији ми видимо једнодушне напоре и владалаца и народа, да створе правду у земљи. Шта ]е све Србија вољно поднела да учврсти правду у земљи ! С каквом је радошћу дочекана наша судска независност! А једна земља, која толико полаже на правду и толико чини за њу, зацело заслужује и да је има. И грдна би штета и грехота била да је нема. Међутим, ко год је пратио наше јавне послове, морала му је пасти у очи ова чудна и прилично загонетна појава. Од ово неколико времена између извршне (полицијске) и судске власти постоји овде у Београду чудна супротност у погледу оцењивања наше штампе.

Наша полиција почешће узапћава неке лкстове, а наши судови непрестано уништавају те заптове и забране. Првостепени суд за град Београд у почетку био је почео одобравати те забране, али кад виде да их Касација редовно ништи, поче и он да се угледа на н»у, и сад и он поништава готово све забране, које врши управа града Београда, Откуда та супротност између две власти ?! Зар то нису обадве наше српске власти? Зар оне немају обадве једну исту задаћу , једну исту дужност, да творе и чувају правду, а да спречују злоупотребу и повреду закона ?! И најзад, како је могућна така супротност код те две власти, кад оне обадве раде на основу једнога истога закона ?!... Ту онда мора бити неке нелравилности: ту с неке стране мора постојати нека неисправност и нека злоупотреба. Ту сад или полиција забрањује оно што по закону није за забрану, или наша Касација обара забране, које нису за обарање. Свакојако једна страна ради како не треба. Па која је то страна ? По обичају, по навици, по склоностима публике рекло би се да ту јамачно претерује полиција. Њу је увек најлакше оптужити и осудити. Полиција као полиција!.. Она за час прекардаши! Тако се обично рекне. Али Касација! Е, то је већ сасвим друга ствар. Та то је, за бога, највиши суд у земљи. Ту седе сви озбиљни и учевни људи, највиши чиновници, нај већа господа! Па како би то било, да још и Касација нешто ради олако, мкмо закон, да ради из хатара или из ината! То не може бити ! То би било страшно !.. Јест, тако се узима обично, па тако ће се узети и овде. И право да кажемо, ми бисмо чак и сами волели да је тако. Волели бисмо, кад се већ греши, нека греши полиција, само да не греши Касација, да не тера хатар или пизму највиши суд у земљи. Да, и ми бисмо волели да је тако ! И, грешни у Бога, чак смо помало и натезали да тако буде. И ако познајемо г. Маршићанина као полицајца ширих груди, као нецепидлаку, који се неће хватати за сваку ситницу, •, *>> 4 , "Ч:И9 г .'Л* Г ДЈ Ч'* Ч--Х '... VI Г V " ' ;

да испреда оптужбе и забране — на против познајемо га као човека ширих погледа баш на саму штампу, ипак смо с почетка радо узимали да он греши, да он претерује. И у том уверењу ми смо узели да нарочито проучимо забрањиване бро јеве и забрањиване чланке. И после свега тога, с руком на срцу, ми не можемо рећи да полиција греши и да је она крива. Да, ми смо брижљиво и пажљиво прочитали и проучили читав низ забрањиваних чланака, па смо дошли до жалоснога уверења, да овде греши наша Касација. Да греши! — Па да је бар да греши!.... Али у истини још је црње и горе. Читајући ствари, које је полиција забранила, а Касација ослободила, ми смо дошли до ' »иреанога узерења да наша Касација свесно и намерно скида запт и пугита у публику ствари, у којима има увреде и клевете за узвишене и по Уставу и законима земаљским неприкосновене личности. Јер те су увреде и клевете тако јасне, тако несумњиве, тако очевидне, да се никако не може узети да их господа касационе судије нису уочиле. Остаје дакле један једини закључак: Виде и увреде и клевете, али их намерно превиђају и у свет иуштају. Зашто они то чине ми не знамо и нећемо им ми овде^ бити истражници. Нека се рачунају с Богом, са својом савешћу, са својом судијском заклетвом, са оним светим крстом и јеванђељем на коме су се заклели, да ће по правди и по закону судити. Али нас је заболело; до срца нас је заболело, да највиши суд у Србији може овако судити. Тешко нас је заболело, и ми смо рекли своју. Рекли смо, и ево нас готових да станемо и пред Божји и пред земаљски суд и да одговарамо за ове речи своје. Пера Тодоровић.

Уокци из Софије Г '"'Т" У чијој су руци конци маћедонског устанка? Видели смо како Бугари износе ствари

пред странце и како су биле изнете и пред самога племенитога грофа. Ту се представља да Бугарска може доста да учини и за устанак и против устанка, али да ипак цела ствар није у њеној руци. Тако, на прилику, г. грофу рекло се, да Бугарска не може јамчити да ће на пролеће бити мир у Маћедонији. Па да ли је баш тако у истини? И ако већ није у рукама бугарске државе, у чијимје онда рукама маћедонски покрет и устанак ? Ко држи сакупљене све конце његове? И има ли у опште те руке, која би држала све те конце ? Има ли центра, где је усредсређена умна и морална снага, која води овај устанак ? То је питање од великог зна чаја, и мене је нарочито интересовало да о њему што више сазнам. На неколико места покретао сам разговор о томе и добијао одговоре, да је покрет озбиљан; да је у покрету збиља сам народ у Маћедонији и да ЦБугарска, поред најбоље воље, неће бити кадра да на пролеће спречи општи устанак у Маћедонији. Ннјзад, одем код једнога од старијих бугарских државника, човека кога сам из раније врло блиско познавао и с којим сам имао многе озбиљне и искрене разговоре. Отпочесмо говор, и ја му приметих: — Ваш је положај збиља тежак. С једне стране Турска се озбиљно спрема, и изгледа да према вама ни мало неће бити штедљива, а с друге стране ви, поред најбоље воље, мучно ћете моћи да спречите на пролеће упадај чета из Бугарске у Маћедонију. Граница вам је врло дугачка, а уз то земљиште ломно и згодно за скривање и изненадне испаде. То све може довести до озбиљних сукоба између Бугарске и Турске. Дође ли пак до рата, ту мислим да ни ви нисте у двоумици да би Бугарска извукла дебљи крај. Бугарски државник слушао ме је пажљиво, па ће онда рећи: — Све је како велите. Наш положај заиста је озбиљан. У сукобу с Турском ми би несумњиво најзад били бијени. Али то још није најгоре. Најтеже је то, што би у том случају ми били материјално, финансијски