Мале новине

вилајета мирно примити те реформе и чекати да види какви ће бити ресултати од њих, па ће се тек онда определити да ли ће бити њима задовољно, или да ли ће и у ком облику протествовати против њих. Тако ми мислимо, а у осталом видећемо шта ће и како ће бити. *<*§) ,г Јавца говорница Напредњац^ ИЗ „УСТАВНЕ СРБИЈЕ" I Господине уредниче, Молим вас, кад ми бив. напредњаци већ немамо свога листа, да будете добри, да и овим редовима укажете своје гостопримство, на чем сам Вам унапред много и истински благодаран. •XВи, Господине Напредњаче, изволели сте се у 26. броју „Уставне Србије" обратити на моју адресу чланком : „ Елеветање пок. Гарашанина." Чланак мој у „Малим Новннама", у којем сам се, говорећи о г. Радовићу, дотакао и имена пок. Гарашанина, Ви називате памсрлетом. То већ показује с колико озбиљним и с колико објективним политичарем имам посла, јер оно што не можете да постигнете разлогом, журите се да постигнете грдњом. Нека Вам је на част такав тон! Осим тога видећи и сами да Вам разлози ■— којих и немате — не могу помоћи, Ви сте се опет понадали у нешто друге природе, што је већ врло изанђало; понадали сте се да поберете успехе дискредитујући ме у очима света тиме бајаги, што сам се јавио у Петра Тодоровића „Малим Новинама" , градећи ме чак и сарадником тога листа. Па лепо ! Хајдете да најпре оверимо та места, на којем се јављате Ви, и на којем се јављам ја. И ако место, на ком се јављам ја, компромитује мене, да видимо колико место, на ком

јјневник Паје Доњског ОД А. Апухћина (23) Тада ми Лида рече како су с тим балом сви били врло задовољни, нарочито што сам ја играњем добро управљао. — Е, свакако нису сви, напоменем јој смешећи се. Ваш први ађутанат није био потпуно с игром задовољан. — Ко? Миша? Глупост! Па ми се и онако често виђамо. — Можда и врло често, Лидо? При том морам напоменути да овога Мишу мрзим од свег срца. Све ми је на њему одвратно: његов глас, његово понашање, начин како се удвара Лиди, па и сама његова лепота: он је у

се јављате Ви, компромитује Вас; разуме се мене као напредњака и Вас као —- напредњака. Од постанка радикалне странке, па до буне зајечарске, до 1883. год. г. Пегар Тодоровић је био један од најважнијих чинилаца у радикалној странци. За то време нећемо да га узи мамо у обзир. Али иза те буне. иза 1883. године, иза његова изласка из казамата, иза његовог поновног појава у слободи и у јавности, изволите Ви, драги пријатељу напредњаче из „Уставне Србије", констатовати: кад је, где је и на који начин Петар Тодоровић радио о глави ма којега напредњака. Напредне Странке, а посебно о глави пок. Гарашанина? Што се нас тиче, ми памтимо и знамо да је перо Петра Тодоровића, у његовим „Малим Новинама", жигосало свако дивљашгво, које су многи радикали у том дугом времену учинили: било целокупној напредној странци, било појединим напредњацима, а посебно пок. Милутину Гавашанину. И ми, који смо за све то време били врло близу Милутину Гарашанину, знамо да су Милутин Гарашанин и Петар Тодоровић — оставимо начела на страну — били интимни лични пријатељи, и да су то остали све до смрти, М. Гарашанина. И кад смо ми напредњаци, толико пропали да немамо ни једног јединог листа нашег, и кад се, кад нам дође потреба, већ морамо потуцати од немила до недрага, по листовима чак и својих противника, онда ми држимо да не чинимо ни живим ни мртвим напредњацима, а најмање Милутину Гарашанину, на жао, што се јављамо у Петра Тодоровића „Малим Новинама*, које ни живим, ни мртвим напредњацима, ни Милутину Гарашанину, нису никад загорчиле. А сад да видимо куда сте отишли Ви. * Седамнаест година егзистовања напредне странке то је њених седамнаест година на мрт-

неколико као кигх леп, а то и сам зна. Кад сам о Миши повео реч, опомињао ме је неки унутрашњи глас мојега искуства: „Стани, стани..." Али се ја на овај глас нисам освртао, гледао сам како ћу исмејати свога супарника, говорио сам о његовој неразвијености и његовој бездушности, опомињао сам, световао сам, преклињао сам, — једном речју, играо сам улогу заљубљеног суревњивца, онако како се о тој улози пише по књигама. Кад сам Лиду погледао, на њеном се лицу огледала таква препаст и такав бол да сам се од тога и сам препао — Ако ме и најмање волите, рече она дижући се с места, немојте о Миши рђаво говорити. Он је мој пријатељ. И она мирно изађе из собе.

вој стражи пред куршумом, пред угарком, пред ражњем, пред коцем, пред петролеумом и пред свима осталим страшним средствима за уништавање живота, имања и части чланова напредне странке и њихових породица, —- то је био један беспрекидни „народни одисај" у ком су стидни врхови : „Народни Одисај" од 1887. и 14. и 15. мај. Изволите Ви, драги пријатељу напредњаче из „Уставне Србије, потрудити се да избројите жртве напредњачке, пале за све то време од напујдане радикалне гомиле ! А ако Вас памћење служи, изазовите у својој памети ону грозну слику оне бесне руље што као помамна јуриша на дом Милутина Гарашанина и која га хоћаше зверски растргнути, да га пријатељи благовремено не спасоше. Ако се Ви тога не сећате онда мора бити да Ви у тај мах нисте били ни близу дома Гарашанинова! Па изволите сетити се оне црне слике 14. маја, када је оној бесној руљи био циљ не само да растури напредњачки збор, коме Милутин Гарашанин председава, него баш и да томе самом Гарашанину дође главе. Бесте ли Ви, г. напредњаче, тада у групи око Гарашанина и подметасте ли се и Ви с другим пријатељима његовим да у своје главе и своје прси примате каменице његовој глави и његовом жнвоту намењене ? Ако сте ту били, онда ће Вам ти призори бити у Вашој памети свежи као да су јуче били. Па памтите ли шта после учинише с Гарашанином? Обедише га за убиство и метнуше га у притвор и под истрагу и окушаше све што могаше да му главу укину*). И ето, где сте Ви сада .... Ви сте у колу тих људи, Ви пишете, а можда сте и сарадник : чисто радикалног органа „Уставне Србије!" Ко дакле више вређа сен Милутина Гарашанина? Да ли ја,

*) Док је он, толико пута, клечећи пред Кнезом и Краљем Миланом, њихове спасао.

Ето, од тог се дана све изменило. Лиди је било мило да ме види на свима омладинским забавама; а сада јој је очевидно било непријатно да ме види у друштву са Мишом. Мене је то мучило, нестало је мога одушевљења, постао сам раздражљив и суморан, а због тога ме је и Лида стала избегавати. Ако би се који пут према мени и послужила негдашњим пријатељским тоном, као на пример јуче, томе јеморалабити неква наро чита намера. Јуче ми је пружила онупозлаћену иилулу само да се с њоме не возим на тројци, већ да останем код Маре Петровне. По свој прилици данас се не бих одвезао у Срђину улицу, али сам морао довршити читање бургундске историје. У осталом чини ми се да сам се овоме изговору у срцу радовао. Пред

што се јављам у органу њему вазда пријатељски расположенога Петра Тодоровића, или Ви, госп. Напредњаче, који се јављате у органу људи, који су тако жудили да му, пок. М. Гарашанину, и част и главу уграбе? * Сад да пређемо на ствар, о којој је реч. Ви велите да ја наносим увреду пок. Милутину Гарашанину и да га клеветам што велим „да су и Гарашанин и Рајовић равиим начином у истој мери, па и у исто време ступали у службу, али не у Владанову него Краља Србије и Отаџбине,"*) и да је Рајовић тек после Гарашанинове смрти дошао у Париз на његово место, да су дакле оба „за време режима од год. 1897 служили истом правцу и истим циљевима." Па, г. напредњаче, ако је у Вашој глави све на свом месту, онда откуда и како Ви у овоме налазите увреду и клевету за пок. М. Гарашанина? Владан засновао један режим у Србији, Владан глава тога режима, Владан председник српске владе води и унутрашњу и спољашњу политику а Милутин Гарашанин у Паризу представник тога режима, те владе, тумач код француске Републике правца своје — тј. Владанове — владе и њених политичких предузећа и политичке радње. После смрти Гашанинове то исто Драг. Цв.

*) Ви се још нисте ни родили, кад је мени била већ позната теорија о неприкосновености и неодговорности Владаревој. С тога је Ваша лекција у том погледу више него смешна. Тиме кад се вели, да Гарашанин и Рајовић нису служили др. Владану него Краљу. никако се не каже, да др. Владан и његов кабинет нису одговорни за послове државне, који су вршени у то време кад су они били на управи земље. Ви ту покушавате једну сасвим обичну ујдурму, која је својствена само људима вашега кова. И за то на тај бедасти испад немам ништа више рећи, у то лико више кад се зна како је цела напредна странка о тој теорији мислила и како се према њој управљала. вратима је било много кола, а још сам са степеница чуо гласно певање. Мноме наједаред овлада векаква чудновата забуна те сам обишао дворницу и готово кришом отишао ка Мари Петров ној. Пролазећи кроз трпезарију јасно сам чуо песму коју је Миша Козељски на клавиру певао својим гадним гласом. Певао је на познати цигански глас, а речи је по свој прилици сам саставио: „Лида, госпођица Лида Је тако хладна и ледена, Али Мелхиседек Је красан косић". Младе су девојке понављале крештећи: „Је красан косић". (Наставиће се). ,с