Мале новине

година имала је главну последицу ту, што је распалила до највеће висине и с једне и с друге стране разуздане страсти, па да то после на својој рођеној кожи осете иМађари и Срби. Најжалосније пак при целој тој ствари било је, што у народу самом наравно у обостраном — мржња ни из далека није била онако интензивна као што је престављана у круговима интелигенције. Ту мржњу измишљала је великим делом интелигенција, имајући за то засебне своје циљеве и намере. Али најзад свему мора доћи крај, па и претераиом шовинизму, који је био ухватио баш чисто мађарске кругове. Гледајући неуспехе свога скоро 40-то годишњег рада тамаи на пољу националне политике, морали су се најзад трезвенији од правих мађарских првака заиитати: камо неминовно мора да води политика, која је вођена у Мађарској од г. 1867. овамо: политика угњетавања осећаја разних народа, који с Мађарима живе на једном истом огњишту, чија је судбина према томе, тесно везана судбином Мађара на њиховом рођеном дому и чије је братство и пријатељство дакле запечаћено било хиљаду-годишњом заједницом на том огњишту или заједницом у истој судбини и ако на одвојеном дому? И један по један од искрених мађарских родољуба .почео је сам себи рта^љати то питање; и све су чешђи ностајали бни који су тако урадили. Нарочито размишљајући о Србима, морали су се мађарски родољуби дубоко замислити: шта има то Мађарска, на што би могла снажна Србија да зине у жељи да јој отме? Ми не видимо нигде апсолутно ништа. А шта би то могла имати Србија. макар и имала своју некадању величину на Балканском Полуострву, што би могла од ње пожелети Мађарска? И ту је одговор: Апсолутно ништа. И онда, где су ту елементи за раздор и мржњу између Мађарске и Србије? Г.

Ловаси добро их је уочио и искрено казао; његова странка, мађарска крајња левица, канда ће од сад да се труди да их уклони. Учини ли то, нема спора, да ће све онако бити као што он прориче. Јест, г. Ловаси има право; мали смо, нејаки смо, око нас мндго јачи који су зинули на нас. Са свим је разумљиво сетити се најближе помоћи, коју човек у нужди имати може, а та је помоћ, помоћ; комшијана. Незгодно је ову мисао баш овде развезивати на шире. Ако г. Ловаси и другови искрено мисле са овом својом изјавом, нека раде на томе да мисао њихова што брже и потпуније ојача, како би се што брже прешло са говора на дело, и онда нека се не старају за пријатеље и присталице своје у Србији. Они ће се листом појавити.

ДОПИС ИЗ СОФИЈЕ (ОД НАШЕГ НАРОЧИТОГ ИЗВЕШТАЧЛ) Влада бугарска, као што је познато, на енергичне савете Русије, предузела је „бар формално" све оне мере, које би заиста могле да спрече сваки покрет у Бугарској који је у корист дизања устанка у Маћедонији. Растуривање маћедонских комитета, појачавање пограничних стража на граници Бугарске према Турској, интернирање свих виднијих чланова маћедонског комитета, конфисковање оружја у неколико маха, од како су комитети растурени: све ово заиста могло би да буде у истини ке '"л1&. јаки и спречи мере против њи и најмањег покрета од стране становника у Бугарској у намери, да се подигне устанак у Маћедонији. С јелне стране влада бугарска уверава свакога, нарочито то чини њен шеф г-н Данев који гледа да не пропусти ни једну прилику, а да не изјави како ; Бугарска жбли мира и како је далеко сд тога, да може желети неки конфликт са Турском. Ако је ово заиста лубоко уверење г-на Данева онда је за чудо да је у министарској седници од пре 3 дана могло бити решавано о неком накнадном кредиту од 10 мил. лева ради војене спреме. Колико је познато, овај кредит тра-

жио је министар војни ђенерал Паприков, и целокупна влада, изузев г-ка Данева и још једног од министра, била је зато да се овај кредит одобри. Како се овде у добро обавештеним круговима зна, Данев је направио кабинетско питање услед овог захтева министра војног. Решење ће бити, да ће или Данев са целом владом одступити, или пак само министар војни. Већ се спомиње као најозбиљнији заменик Пиприкова пуковник Ратко Димитријев, некадањи емигрант у Русији, и потпуни приврженик њен. Ако се овако буде решила министарска криза, онда се може мислити, да се овако, како мисли г. Данев, мисли и на највишем месту у Бугарској, што је тешко твр шти, кад се зна, да је Паприков кнежев човек, и да без знања његова ништа ие предузима ? Међу присталица- а Бориса Сарафова као и Цончева и Михајловског са снгурношћу се тврди, да ће општи устанак у Маћедонији у најкраћем року избити. Присталице Сарафова тврде, како је њихов комитет више од 60 000 пушака бацио у Маћедонију, И како је све са свим готово за устанак. Вести које стижу о I Сарафова у Софију, потпуно су добре и задовољавају овдашње комитетлије, који сматрају да су позвани да пером а не пушком раде на ослобођењу Маћедоније, потпуно ликују и изгледа, да се надају, да ће покварити рачуне руско - аустријке. Већ више од месец дана овде је познати пријатељ Бориса Сарафова С. Радев, вредни сарадник Веч. Поште, којој је циљ да својим нападима на Србе и Србију стиче себи симпатије међу Бугарима. И ако се г-н С. Радев у Београду о свему ономе, што Вечерња Пошта тврди, уверио лично обратно, ипак он, и ако седи у редакцији Веч. Поште, не налази за нужно да „великог патриоту" г-на Шанглова изведе на прави пут. Види се да господа у Београду, која онако љубазно примише г на Радева предпрошле године, нису могли да постигну ништа оним опширним својим разговорима, које је г-н Радев сматрао за потребно, да их у изврнутом смислу публикује у софијским листовима! Сви су изгледи, ако се криза министарска ради у корист Данева, иступањем ђенерала Паприкова из

кабинета, да ће онда г-н Данев у истини наложити све оне мере, које су нужне да се у Бугарској очува мир. Говори се са сигурношћу, да ће се и Народно Собрање закључити ових дана, пошто влада жели у овим тренутцима да буде мало слободнија у свом раду. Државни суд за суђење бивших министара: Радослалова, Иванчова, Тончева и Тенева заседава већ од 1. о. м. За сада не може се још ништа са сигурношћу казати. Ми ћемо се потрудити да у једном специјалном чланку о овом упознамо читаоце са целокупним процесом, разуме се, у главнијим потезима. „ЈЗопи$".'*2 Из Балканије Мз&адоноке рзформе. „Пол. Кор • пишу из Цариграда, да при оцени аустро руског предлога за реформе треба имати на уму, да је обнародован само извод из њега. Правилник који израђује Порта на основу усвојених рефорама биће саопштен обема силама. Да би реформе преставила као акат султанове иницијативе Порта би свакојако могла обнародовати и правилиик. Против Хилни паш®. У турским цариградским круговима говори се да у Јилдизу ради једна јака странка против главног инспектора јевропских вилајета Хусејин Хилми паше. Ухва^ено оружје. На бугарској граници код села Вјетрена, власти су ухватиле два сандука метака и четири пушке. Конфпскована је једна мартинка и 200 метака, својина једнога сељака, Уцевен. Из Цариграда телеграфишу, да је султан преко великог везира саопштио свима вилајетима да ће добити велику награду онај, који властима донесе главу Бориса Сарафова. Нарочито се строго мотри на околину Солуна, где мисле да се налази Сарафов с четама.

ТЕЛЕГРАМИ (27. Фебруар) Маћедонско питање Париград. Порта је посланицима Аустро-Угарске и Русије саопштила у изводу мере, које су до сада на

Дневкик Пајс Дољског од А. ДпухЋина — (36) — Е, поштовани мој Павле Матвејићу, захвалан сам вам, јер се томе нисам надао. То је врло љубазно од ваше стране. Истина нисам ваш отац нити старатељ, те вам не могу забранити да тражите смрт кад вам се то прохте; али нећу ни да вам своје лекарске услуге забадава наплаћујем. Погражите другога лекара, па онда играјте, пите, возите се на тројкама, чините што вам се прохте. Једном речју, што би рекли Французи — уо^ие 1е ^а1еге! — Ба јуа1еге, поправи благо Мара Петровна.

— Не знам да ли 1е или 1а само вас више не могу лечити. — Можете, можете докторе, повичем убедљиво. Сада можете више него игда! Одведите ме кући, па чините са мном што хоћете. Дајем вам своју часну реч да нигде из своје куће нећу излазити ни за годину дака, ако буде потребно. Сад већ више немам нигде одлазити! 5. априла. Овом приликом рекао бих да сам се без икакве шале разболео. Лекар мршти чело, прописујеми свејаче ијаче лекове, а једнако ме кори због мојих недопуштених ми излазака прошле недеље. Зове их „неучтивостима због којих деца добивају батине". Лекар има право. Одиста је била неучтивост не само у лекарском него и у сваком другоме обзиру. Како сам могао рачу-

нати и на најмању поправку? А да је Лида пристала, каквом бих животу на сусрет ишао? Истина она је дивно дете... Ама зар бих ја ово дете могао чекати? Кроз цео сам свој живот непрестано мислио и говорио да нема среће без породичног живота. За свога живота виђао сам много лепушкастих и примам љивих девојака с којима би ова срећа могла настати; па ипак нисам чинио никакве озбиљне покушаје да бих ту срећу прибавио. Увек сам то нешто одлагао, увек сам ишчекивао нешто необично... А сада ми се то арохтело! Узрок овоме одлагању био је у томе што се у својим плановима о будућем животу нисам на старост обзирао. Кад ме је прошле године неко назвао старим момком, одговорио сам му

најискренијим смехом. Момак јесам, али како то стар? А сада, пошто сам скоро по века проживео у платонским сањаријама о породичној срећи наједаред сам једнога дана учинио две прошевине. Кад би се оно што ми се с Лидом десило, по збиру свих недаћа што сам их преко главе претурио, могло назвати драмом, онда бих оно што сам од Маре Петровне преживео мирно могао назвати водвиљем. Доцније сам дуго о томе размишљао, шта ме је управо могло покренути да предузмем овај неочекивани смешан корак, па сам дошао до уверења, да сам и против своје воље извршио последњи Лидин предлог: (Наставиће се.) - гГ ^) ас