Мале новине

Ео је добедио? Ама зар то још питате? „Ко је победио?" Па сасвим јасно! Победио је „ Демон Србије,победио је г. Љуба Живковић, победио је Глупи Август! Глуп, али је ипак иобедио. Јамачно за то што има према себи друге, који су још глупљи и тупљи! Елем, г. Љуба Живковић победио г. г. Пашића, Вујића. Протића, Велимировића и све остале корифеје фузионашке! Победио их, јер је г. Љуба још одмах у почетку био против фузије, а г. г. Пашић Вујић и остали били су за фузију. И око тога се повела дуга и љута борба. Борили су се више од годину дана и једни друге назвали најгорим и најцрњим именима, каква се могу наћи у српском речнику. И сада на један пут та је борба свршена. Љорило се и уморило се!" И ево сад видимо где радикални прваци г. г. Ђока Симић , Н. Пашић, М. Вујић, П. Велимировић, Г. Гершић и остали фузионаши смерно полажу оружје и јавно оглашују у својој „Одлуци," да је „ познати споразум с напредњацима коначно престао важити* .... „Уставна Србија" бр. 55.) Ако, ако г.г. Мишо, Пашићу и остали, ако ће!... Право имате! Згодно сте засели по Сенату, по Савету, по монополима, по судовима и другим великим положајима државним, па сад трчите опет у одабрано јато писца „Демона Србије" и његових Продановића и Домановића, у јато оних, који у своме „Одјеку" не могу сити да се нагрде уставно неприкосновених личности, чијим сте поверењем ви једино и ускочили на те високе положаје. Трчите, трчите, да се не задоцните, да не изгубите популарност, коју вам може донети једино дружба с Глупим Августом! Пожурите се да не изостанете ви једини иза овога општег ука! Трчите, а иде време и носи бреме! Имаћете кад и да се каПОЈТСТАК Једко ЈХророчахетво (историски роман из српске прошлости) књига П. (31) 15. Даља радња у Снупштини На тој седници (од 8. јануара) неки од пријатеља I арашанинових предложе, да му се изда писмена скупштинска благодарност за његов труд и рад. поднесен за народну ствар, као и за само сазивање ове Св. Андрејске Скупштине, која је сазвана по његовој замисли и његовом плану и угодби. И доиста, ко год бих хтео непристрасно да цени улогу Гарашанинову у овом покрету, морао би признати да је он врло много учинио за овако срећан исход ствари, при чему су избегнути сви озбиљнији потреси

јете и да опет уздахнете, као оно што сте уздисали пре 2—3 године!

Зсресшоница Престоница је круна и челенка — то је дика свакога народа!... И мали и велики, и богати и сиротни, и сретни и несретни, сви се народи старају да своју престоницу уздигну, украсе и заличе, да им буде цвет, којим ће се пред светом закитити, и дика народна којом ће се дичити и славити и нред пријате љима и пред вепријатељима својнм!.... Престоница је образ народни, го је огледадо, узор и мерило његове величине, његове културе, његове моћи и богатсгва, његове образованости и његова укуса!... Странци, путници, научници — ретко доспевају да пропутују по унутрашњости земље и да тамо виде њен значај и ступањ њенога развића. Они немају времена, ни другнх погодаба за све то. Стога они обично сврате само у престоницу и што ту виде, по томе цене и мере после целу земљу, цео значај и културну моћ једнога народа. \ Стога и видимо, где сви на- ! роди подносе највеће жртве за уздизање угледа и полета својих престоница. Цела се земља напреже, само да што више учини за своју престоницу! Често се чупа од најпречих потреба, откида се последњи залогај од уста, само да се што више да престоници и да се она дигне на што већу висину. Тако раде сви културни народи, и тако се не ради само данас, већ од искони света. Сетите се старога Вавилона, Ниниве. Јерусалима, Александрије, Атине, Картагене, Рима ит.д. ит.д. А такав рад није празна сујета, лакомислено величање фантастично хвалисање и истицање Једнога града на штетуиуштрб целе остале земље, већ ј;е то

и није проливена ни једна капља братске крви. А међутим ту је извршен читав један големи преврат: — један је кнез уклоњен; једна је династија оборена, извршене су дубоке политичке промене, које се никад не врше без проливања крви, често без тешких унутрашњих потреса у земљи. Дакле, Гарашанинове заслуге биле се овде несумњиве, и ако он у почетку није мислио да ће догађа^и окренути овим правцем, а нарочито није мислио да се кнежевска власт преда одмах староме кнезу Милошу. Али. и поред тога, његова сурадња моћно је припомогла повратку династије Обреновића. Ипак за то, ни либерали, ни Обреновићевци нису били за то, да се Гарашанину издаје писмена благодарност са скупштинске стране. Стогаје јошу очи тога

једна велика културна иотреба, која, кад се мудро оствари, после моћно дејствује на напредак и развитак целе земље и целога народа. Јер уздигнута, развијена и украшена, престоница земаљска сија после као јарко сунце, и својим јасним и топлим зрацима културно загрева и осветљује целу земљу и плоди у њој свако добро и напредак. То је велика и света истина, коју су схватили сви културни народи, што се најбоље огледа у делима и раду њином. Погледајте само шта је Француска учинила од свога Париза а шта ли тек немачка царевина од свога Берлина! Погледајте како' је мудри Фрања Јосиф читаво пола века посветио преображају и уздизању свога драгога Беча, стварајући у њему непрегледан низ монументалних грађевина, које ће кроз векове причати мудрост овога великог владаоца и велики значај аустрискога престонога града. А шта тек да рекнемо за Будим-Пешту , за ову данашњу узориту и сјајну златну јабуку, на обалама тихога Дунава, за ову мађарску алем челенку међу градовима угарским, за ову узориту и поносну престоницу маџарску, која је пре тридесет година још личила у многоме на повећу паланку, а данас је један од најсјајнијих градова јевропских. Па шта да рекнемо, за румунски Букурешт? Шта да рекнемо чак за јучерашњу шопску Софију и најзад чак и чак за наше српско шехер-Сарајево?! Све су то градови, који су за мало година велике напретке учинили у своме сваковрсном развитку и напредовању. Куд год се окренемо видимо где и бољи и гори од нас, и богатији и сиротнији, и већи и мањи запињу свом снагом и чине' све могуће, да од својих престоница направе велике, сјајне и културне градове, којима ће се дичити и поносити. А шта радимо у том погледу ми Срби? И шта смо до сада дана било састанка у ужем кругу либерала, да се договоре, да у Скупштини одсудно устану против оваке благодарности. Чак је био одређен и варочити говорник, који ће први устати против тога предлога а напасти га живо и енергично. За тај посао био је одређен Андреја СтанКОвић, а чак су утврдили били и сам програм његова говора. Али, како је Стаменковић био тих и миран човек, који је увек избегавао личне нападе и сукобе, то он и овде не изневери своју природу, и кад је дошао ред да он отпоче свој говор, он је ћутао и није ни речи проговори. То је либерале доводило у велику неприлику. Али ту им онда прискочи у помоћ Сима Марић , из Ужица који оштро нападне предлог за Гарашанина и узбуђеним страсним речима

ми учинили за снажење и уз:дизање наше дивне престонице. Београд има оно што немају и на чему би му могле позавидети и најбоље и најсрећније престонице светске — он има диван природни ноложај какав се ничим исплатити не може. Бог и природа дали су све, што се само пожелети може. Још треба да дође оно што морају створити памет и вредне руке људске — и онда ће наш поносни Београд збиља бити алем - камен у круни Краља Александра I., алем-камен на капији Истока и Запада, један од најлепших градова светских. Нећемо залазити у оцене, шта се све могло урадити до данас за наш Београд, а шта није урађено, и ко је крив што то није урађено. Ту би могло бити много спора и разноликих мишљења. Али једно је у чему се морају слагати сви добри Срби, а то је: Да смо миого издангубили. Да много имамо да радимо, и да бар од сада не смемо ни дана једног издангубити. И општина и држава морају једном прегнути и лећи на то, да од Београда направе истински напредан, сувремени, културни град српски. А у том правцу има много и много да се ради, а на првом месту долази озбиљна брига: да се изведе правилна регулација града; да се исправе старе погрешке у регулацији и да се не граде нове погрешке, при подизању нових зграда. И баш такав један случај и дао је непосредни повод за писање овога чланка. Сви знамо,. каква је погрешка учињена при регулисању »Кнез Михаилове« улице. Танашанајживљаи најглавнија улица остала је тесна и стиснута, као какво еокаче, што необично уди лепоти града. Међутим, ту погрешку тешко је исправити, јер су ту подигнуте многе угледне куће, чије би рушење скупо стало. Нити општина има тих средстава, да то све одједаред откупи и поорави. Али, што се не може на једаред, може се протесто»вао{ је против издавања такве благодарности.ј У том смислу Марић је наводио како Гарашанин није у ствари творац Св. Андрејске Скупштине. Њу су довели догађаји, а не г. Илија Гарашанин. Он је говорио да Гарашанин нема заслуга ни за народно дело, о повратку династије Обреновића. Ту је Гарашанин радио за себе, а не за Обреновиће. Обреновићима јечак сметао где год је колико могао. Он је пустио да се на његове очи скује читава завера против Скупштине и кад је 12. Децембра чак и војска измарширала из касарна, да врати раскнеза Карађорђевића и да нападне и растера Скупштину. Гарашанин је тада мирно седео код своје куће, остављајући да између војске и народа дође до сукоба и да се пролије крв братска. (Наставике се).