Мале новине

општински оци о томе и не мисле. Чекају, ваљда, од Бога благослов. Али докле дође тај благослов, за Београд ће бити доцкан и онда ће бити узалуд ако се наши општински одборници тек тада пробуде из дремежа и почну мислити о интересима Београда. Општинска трошаринска тарифа београдска и иначе је била врло висока, а услед ове ненадне поскупелости она је просто несносна. Поред ње, на скупоћу, покрај других разлога, утичу и разне аренде и таксе општинске. Све то треба довести у склад и сразмеру такву, да не само становништво београдско може да подноси те терете, но и да Београд расте, јача и напредује. Не учини ли се то и потраје ли овака несразмерна скупоћа и даље, Београд ће се раселити, а за то ће на души носити грех преставнициопштине београдске. Крајње је време да се о овоме размисли и учини што треба и за напредак Београда и за олакшицу становника београдских. ШТА ЈЕ У ИЗГЛЕДУ? Петроградски бугарофилски Свјет донео је у свом броју од 12. о. м. чланак, који гласи : Веома су узнемирљива карактера вести, добијене с Балканског полуострва. Изгледа да настаје тренутак, када ће свуда спремљене мине учинити општу експлозију. Султан, велики везир и министар спољних послова непреста но указују посланицима руском и аустриском на тешкоће, на које отоманска влада наилази увођењем рефорама како од стране мусломана тако и од стране хришћана. Они се жале на ону чудновату смелост, с каквом раде устанички одреди, који гшд командом Бориса Сарафова с планина силазе у долине. Ти одреди, који у целокупности имају око бооо људи, попуњују се новим присталицама. Они ноћу на-

падају турске, грчке, па чак и бугарске војне редове па за тим с пленом: опет одлазе у планине. С друге стране мусломани, узнемирени гласовима о бугарском и српском оружању, подбадају војску на освету или се чак, као на пример, Помаци сами спремају за освету. Али је најважније то, да турска војска и покрај наредаба својих команданата, показује велико нестрпљење због устаничких четовања, јер устаници употребљују динамит. Таква је слика стања у Маћедонији, коју црта сама турска влада. Али као завршетак неутешних вести ваља додати да су Албанези, Старе Србије раздражени гласом о разоружању и повратком свога вође Исе Бољетинца из кратковременог прогонства, удвостручили су своју свирепост против Срба, којих је трећина већ изгинула или расељена. На скорашњем скупу у Пећи, Албанези су о добрили нову адресу султану, у којој протестују против увође ња рефорама и против отварања иностраних консулата, и прете Турској ратом, ако их она доиста усхтедне разоружати. У противном случају, т. ј. ако се реформе не уведу и Албанезима се очува њихово наоружање, они се куну султану на безграничну верност. Једном речи, у Цариграду се позивају на сметње, које се са свих страна све више истављају реформама и не само да се пе труде т, а те сметње прикрију, но на против, као да их намерно надувају, а то се сматра као ве ома узнемирљив знак, тако да се сад чак и бечки политички кругови почињу држати песимистички према стању на Балкану, Ако је веровати консулским извештајима из Солуна, Битоља и Скопља, непрестано траје агитација маћедонског комитета да се изазове општи устанак. Специјална комисија, која је послата да умири Албанезе и да их склони да приме реформе, вратила се у Скопље, како се чује, без икаква успеха. Али су је ипак пратили пуномоћници најсилнијих

племена пећског, ђаковичког и љумског ради саветовања с главним инспектором Хилми пашом. Ево шта, између осталога, јављају из Београда о саветовању Хилми паше с Албанезима. На скупу албанских поглавара нови је главни инспектор објавно да се не треба ни мало узнемиравати услед тога, што је у аустро-руском пројектг рефорама предвиђено да се у Маћедонији уведе жандармерија, коју састављају мусломдни и хришћани. „То су само голе речи«, додао је Хилми паша, „а у ствари и покрај права да ступају у жандармерију, у њу неће бити примљен ни један хришћанин. Чак и тада, ако нас приморају да примамо хришћане, ми ћемо увек имати на расположењу срестава, која ће им учинити службу у жандармерији немогућном.« Албански покрет против рефорама тоиико је озбиљан, да је Порта због њихова скора скупа у Призрену појачала гарнизон тога града. У Бугарској влада најјаче узбуђење, које расте још и услед тога, што прикупљање турске војске на граници и изазивачко поступање Турске, као што изгледа, ни мало не ремети спокојство бугарске владе. Узбуђена је нарочито војска. Официри се јавно жале на опасан положај, у који је војска доведена садашњим тешким приликама. По њихову мишљењу, ако би се сада чак и испунили захтеви ђенерала Паприкова ради задовољења најхитнијих потреба војске, то би већ било сувише доцкан. И покрај хапшења маћедон ских родољуба и у опште и покрај свег старања владиног да народне симпатије одврати од покрета у Маћедонији, то је апсолутно немогуће; народ и војска од свег срца симпатишу Маћедонцима. Међу тим, Турска се непрестано живо оружа; све веће масе војске превозе се из Мале Азије у јевропске покрајине. Косовски вилајет, новопазарски пашалук и Митровица сада су прави војнички логори. Све саобраћајне путеве чува војска.

Султан је позвао из Германије Iо официра, који су се тамо усавршавали у војној науци, и наређено им је да се одмах врате у своје команде. Али у оружању Турске нарочиту пажњу заслужује та околност, што су велики армиски корпуси покренути ка границама српској и црногорској. То показује да Турска извршује план, који је израдио војни савет за борбу са свима словенским државама. То јој знатно олакшава савез или споразум с Грчком. Међу устаницима и турском војском већ су често били крвави сукоби, којих је јунак махом Борис Сарафов. Дакле, ма с које се стране гледало на маћедонско питање, ода свуда се појављује пламен, као из потпаљене ватре. ■СИГИЛИЈАРНО ПИСМО О ЦРКВИ СВ. СПАСА У СКОПЉУ (свршетак) 4.) Општина после избора нових свештеника и учитеља својих, препоручује ове, пре него што би отпочели своју дужност, најосвећенијем митрополиту Скопљанском, од кога први узимају благослов његов и канонску дозволу свештенорадње у резиденцији св. митрополпје, а учитељи поред архиЈерејског благослова и уве. рење, којим им се дозвољава по обичајном и неизоставном поретку, који је и црквено и политички утврђен. 5.) Прота са својим помоћницима дужни су непремено потчињавати се канонсксм митрополиту и духовном пастиру епархије Скопљанске, помињући у свим свештенорадњама његово канонско име. А најосвећенији митрополит Скопљански исто тако има пастирску дужност : примити и у дужност увести свештенике православне грчке општине, без поговора, сем ванредних случајева, који би се односили на опхођење, побожност и мудри и уредни начин живота ; кад не би случајно духовни и пастирски савет био довољан, у таквом случају доставља се ствар нашој великој Христовој Цркви, којој припада да ради по томе што треба. 6.) Судски и епархијски послови разматрају се и суде у Духовном Суду

ПОДЛИСТАК

Једко Дророчакство (историски роман из српске прошлости) књига II. (56) Ј7. „Владалац путује — Скупштина двјствује"! Овако је гласила осуда Народне Скупштине, у којој се први пут излила жуч народна против људи, који су, право или криво, сматрани као мрско оруђе у рукама пређашњихвласника. Ово је управо био одговор Нар. Скупштине на покушај К&рађорђеваца, да помоћу војске опет поврате кнеза Александра, а да Н. Скупштину нападну и растерају. Тај покушај, као што смо раније већ видели, извршен је

12 Децембра 1858. год. Интересно је, да је ова осуда и казна стигла равно месец дана доцније, дакле истога датума 12 Јануара 1859. год. Али овај исти дан обележен је и другим важнијим догађајем. Духови су били узбуђени и нису се могли лако стишати. Узбуркана седница Народне Скупштине продужила се, а за реч се опет бејаше пријавио Милован Јанковић, што је изазвало још веће интересовање. И М. Јанковић узе реч. Он је говорио о држању Портином према Србији и народу српском. Напомену Портину депешу, коју је Кабул-ефендија саопштио привременој влади, а преко ње и Народној Скупштини. Милован је тврдио, да у тој депеши има и таквих места, којима се покушава да се стегну и ограниче

права народа српског. А та права, узвикнуо је Милован—није српском народу нико поклонио, па да их сад може по својој вољи стешњавати, већ су та права извојевана крвљу и знојем народним и они из Цариграда љуто се варају ако мисле да се с тим правима могу титрати по својој вољи — То народ српски никад неће допустити! За то Милован предлаже да Народна Скупштина отворено искаже свој протест против ових покушаја из Цариграда. Тако је у главном гласио предлог Јанковићев. И Н. Скупштина одмах је једногласно то примила и ту одмах на месту донела је решење у коме се вели: »Народна Скупштина не зна ништа, нити хоће што да зна за оставку бившега књаза Александра Карађорђевића, која се

у Портиној депеши помиње. Њега је Скупштина као неспособног за владу и као неверног народу своме и достојанства књажевског збацила, и то тако има и остати. Даље Народна Скупштина нити зна, нити познаје, да постоји какво год правило, да српски књажеви ради потврђења морају у Цариград ићи. С тога Народна Скупштина решава: да књаз српски ни пре него што на престо ступи, ни после тога — не може на оваке путове полазити, док се најпре на то Скупштина не сагласи«... (Наставиће се.