Мале новине

младе девојке чују се у ходнику — она се упућује својој соби, куда односи тек начињену киту цвећа. За тим улази у гостинску собу матери, љуби је у чело и вели: — Како си бледа... мајчице... Изгледа да си плакала. Што? Мора бити да ти није добро?... — Нешто ми није добро, дикице, али ће то проћи.... умири се.... Упали лампу!... Можда ће данас доћи наш пријатељ Жак да с нама поседи. Шта ћеш му певати? — Певаћу му „Кушање". Кад је чула те речи, јадна мати жалосно уздахну.... „Кушање...." Нејасна нада ненадно се разгоре у њеној души. IV Настало је јутро сутра дан, мирисаво и обливено сунцем. Морис је хитао својим пријатељицама. Гледајући га како хита могло би се помислити да хита на какву свечаност. Ишао је ба дро|и весело, поздрављајући ластавице, које су летеле изнад његове главе. Кад је дошао до зелене ограде око врта госпође Лосталове, он отвори врата, пређе® хладовинасти врт, у ком су весело цвркутале тичице, попе се уз степенице и нашавши се у кући својих пријатељица, извести их о свом доласку машиналним и навикнутим лаким куцањем у врата. — Шта је то? — рече он. — Како ме данас дочекују! Врага гостинске собе била су полуотворена и он чу како Жермена рече матери: — Честитам ти, мајчице! У исти мах виде како млада девојка изговарајући те речи, пружи матери киту цвећа и да се Ермина (тако је у мислима називао своју пријатељицу), узимајући је с усиљеним осмехом, очигледно старала да се покаже срећна, само да не огорчи кћер. — Честитам вам и ја! — рече он, ненадно улазећи у гостинску собу. — Очевидно је да долазим у добри час. Данас је срећан дан. Пољубимо се. Седоше и Жак одмах рече г-ђи Лосталовој, на чијем се лицу огледала пажња и из чијих очију тек што нису потекле нетражене сузе: — Ермина, нужно је да говорим с вама! Ермина задрхта под утицајем страха, који је беше обузео. — Жермена је врло мила... — поче Жак. — Знате ли то? — О, не збуњујте се, дете моје! Јес, веома мила и мој сродник, — требало бих рећи мој син, — који ће се ових дана ослободити војничке службе, одавно је већ оценио њене особине. — До сада ми ништа нисте о томе говорили, — рече г ђа Лосталова. — Онда знајте да мој сродник љуби Жермену и да ми у последњем писму, које сам јуче

добио поручује да од вас просим њену руку. Госпођа Лосталова исправи се. И нехотично ухвати се руком за срце па се на један пут заплака, не могући ни речи проговориги. Жермена порумене од задовољсгва и поноса. Морис је сматрао сузе Ерминине као сузе радости. Видите! — узвикну он. — Ја се нисам преварио, данас је дан радости за две породице, које ће се убрзо сјединити у једну. Хвала вам у име мојега сродника, јер колико ја разумем, ви га не одбијате. А сад, Грмина, дозволите и мени да вам учиним мали поклон. Говорећи то, Жак пружи својој пријагељици златну малу бурмутицу, сву у бриљантима. — Не осмехујте се кроз ваше срећне сузе, уверавам вас да се не шалим дарујући вам ову стварчицу. Она вам за сад још не може. корнстити, а после неких двадесет година видећете и сами. Кад је човек стар, њему је сасвим дозвољено шмркати бур -! мут. А како ја сањам да ћемо старост провести заједно и да ћемо, као осамдесетогодишњи старци, заједно из те бурмутице узимати мирисави бурмут, то сам у њу метнуо мало бурмута да бих вас из раније, још од данас, саблазнио .. Помиришите га данас, кад се растанемо До виђења.... Морам одлазити. Оставши сама, Ермина несве сио отвори драгоцену ситницу ову. У њој није било бурмута, већ брижлзиво савијена хартија — то је био докуменат, по коме је г-ђа Лосталова поново постала господарка свега свога имања, које је јуче јавно продато. V. Жак Морис који је намерно заборавио свој штап код г-ђе Лосталове, одмах сутра дан оде својој пријатељици. Застаде је где чита благословени докуменат. — Извините, драга Ермина... ја.... ја сам заборавио... — Жак! — Видим где се спремате да ме грдите за јучерашњу малу лаж; бурмутица је била празна, је л те? Бурмута није било? — Ви сте наш спасилац. — Боже мој! Ви сад састављате моју породицу, а вас лично, Ермина, увек сам љубио. Сад знате зашто нисам био оне вечери код вас; био сам на лицитацији, То је моја освета. На тај наговештај на његову одбијену безнадежну љубав према Ериини, г-ђа Лосталова клече пред својим верним пријатељем. — Опростите ми, Жак, промуца она. Жак је ласкаво диже, загрли и рече: — Хтео сам да сачувам ову кућу, у којој сам могао бити срећан с вама, те да у њој срећно живе наша деца. Стојанка.

СВ. СТЕФАНСКИ УГОВОР И ГРОф НИКОЛА ИГЊАТИЈЕВ После страхћног и крвавог прво српско/гурског, а после руско - турског рата, у коме је српски народ опет учесгвовао, Србији и Српству нанесен је страховит готово смртоносни ударац. Код нас многи знају, а многи и не знају, како се то десило и ко нам је ту само срце пробио. За то износимо тај допис из Петрограда од 19, фебруара из „Гласа Црногорца", у коме је јасно и прегледно изложено, ко је био наш народни убилац у овим страшним данима. Износећи ово, имамо да приметимо само оволико : Када се на Цетињу све ово зна и кад „Г. Ц." данас оваке дописе доноси, како је онда приликом лагвске прославе у Бугарској на Шипци могао црногорски кнез Никола онако топло телеграфисати Игњатијеву и још му срдачно пожелети, да се његови велики идеали остваре! То је зацело једна тешка загонетка! Сам допис гласи: Сиему оловепеком свет.у је познато, да је тморац О.-Стефанскога уговора гроф Н. Игњатпјев, кој н је у то време ааувимао пост рускога побхнника у Царшраду, али до сада није било тачно пзвесно шта је побудило грофа да створи такав уговор, чим се он у овсм ноелу руководио. Истина, о овоме со много пнеало и говорило; ипсали смо и говорпли нпјвише ми Ср5п, јер се тај уговор највпше нае и тицао. Он је па нас донео много теже последице од самога Косова; он је као гром разбпо све наше жељо, над е и идеје ; он је и за цео низ гопина. удал.ио од пас персиективу ослобо!)С- 1 ња и уједињења Српства. Алп сне што се о овоме нптању писало и говорило, мање пли више то су била проста нагађања, ко^а су често пута била п безразложна п вшпе су ое оснивала на логичиим закључцима п досеткама, него ли на стварним фактнма. Дакле о ово.ме питању ја ћу да кажем неколико речи и објксним пека фаг.та и побуде, којима се руководио творац помепутога уговора. Ја сам већ два пута имао прилику да слушам грофа Игњатпјева, у два његова свечана говора, која је он о С.-Стефанском уговору држао. Из свега тога што је он у ова два свечана г ПЈ 1ора казао, могу се известп досга правилни закључцн о његовом дппломатском раду, нре 25 година, плодом којег је било његово, ако и несташно мезамче — Бугарска. Један од та два говора гроф је држао 10-ог о. м. у Словенском Петроградском Добротворном Друштву. Ја ћу у кратким цртама изнети из његова говора то ште се нас непосредво тиче. Гроф је почео свој говор са врло интересним предговором. „Ја сам живи архив, казао је он, свега тога што се догађало пре 25 година; тога архпва даиас сутра ће нестати, и ја, умољеп од чланова друштва, решио сам, да данас, у очи, може бити, нових догађаја, који могу наступити у најкраћем времену, објасним својим колегама мој пре 25-годиш-

њи дипломатока гад и побуде из појнх је происгицао ; да опроВргнем неправедие укоре, којпма су мвса многих сфана осипалш за С.-Стефански уговор!" Казавши у кратко о невеспњском уотачку 1875. год. и после о српеко-турск.ом рату, оп је прешао на цариградеку конферепцију, која је држана 16. децсмбра 1876 год. и иа услове које су заједпички представиле Порти Еиглеска, Француска, Немачка, Италија, Аустрпја и Русија. Ми знамо услове те конференције; знамо п то да је њен творац гроф Игњатијев. који је па истој преседавао. Даље поменувши о крвавим бојевпма на Ћуп" су, о улгиматуму, који је руски цар послао Портк и тражио да се за 48 сахати преКрате војне операције са Србијом и Цр :ом Гором, и, на лослетку о руско-туреком рату, гроф се заусгавио на примирје и С.-Стефански уговор. Примирје је закључено 11. фебр. у 11 и по сати ноћи 1878. год и већ 12. фебруара почети су преговори о мпру. Грофје одмах предложио пројекат, који је он саставио још 12. јаруара за време свога бављења у Петрограду. Овај пројекат и јесте познаги нам злочесни Св.-Стефански уговор, који је, по речпма I рофа,, био прочитан у прпсуству кнеза Горчакова, мпнистара војног Миљутина, Гпрса п др. мирпстара па којп последњи ни једне иримедбе нису учинили, рече гроф, ако су ме доцније и кривили за последице нстога*. При извођењу овога пројекта гроф је сад срео у лицу енглееког посланика свога противника, али највеће сметње њему је чинила Турска, потпомогнута раз.уме хе енглеским послаником. Камен сиотпцања су били Србп. „Л1ного еам муке видео, каже гроф, док сам израдио за Србе оно што им јс по С. Стефанском уговору припало. Ја сам захтевао да се дадне Србији Новп Пазар, Митровица и Вучптрн, а Црној Гори Бар, Улцињ, један део Скадарског блата, и Невесиње. Последње се није могло дати Црно.ј Горп захмаљујући руско-аустријсвом уговору (какав је то уговор бно и у чому се он састојао гроф нам нпје објаснпо.) Уз то ваља приметдти, да се Аустрија страшно бојала близпне црногорско и српске границе. На против, да се рашире границе Србије на рачуи Бугарске она се није противила, али последње ја нисам могао допустити из разлога које ћу доле навести. За остало противила се Турска. Њени преставници би ми говорили: „Срби су кривци свпју наших несрећа и пеуспеха у овоме рату; они су први почели устанак и увели су нас у овако тежак п несретан по нас рат, за то се ми и ие можемо сагласити, да се рашире граиице Србије н Црне Горе". На против, што се тпцало Бугарске, да се она раширп, са турске се стране није никаквпх сметња сретало; оне су готово без сваких прпмедаба, признали њене границе ио моме пројекту, надајући се, разуме се, да ће све што се дадне Бугарима из шале, опет бити љихово; код њпх неће им пропасти, мислили су они, као што нам пропада код Срба"... Мени су многп пребацпвали, продужио је гроф, п укоравали ме, да сам ја и сувише велику Бугарску створио; највише су ме за то пападали Срби, алп се ја нисам хтео бранпти од њпхових новпнарских напада. Истина, ја сам је и створио велику п у састав псте ушле су и мно-