Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

98 а де

ХИ. Заседа и пораз. Димитрије у врбљаку.

Тако се чињаше свима — и татарима и русима. Тако је мислило и оно крило руске војске, које под заповедништвом Владимира Андрејевића — заједно ес Ол-

гердовићима и Боброком — беше отишло низ Дон, и засело иза једног брежуљка покривеног шумом, па отуда

насљудаваше, шта се по разбојишту ради.

Отуда — иза тог брега и: шумице, Руси су пратили са страхом и ужасом битку. Они су гледали, како се војске једна другој прикучују, и ћутећи — мерили су

јачину и вилу и руске и татарске војске. Они видоше како се нз татарске војске издвоји један јунак, и како — дуго — дуго изазивате да му когод из руске војске изађе на мегдан. Даље видоше, како се из руске војске издвоји црна слика, и, познаше у тој слици Пресвета... Са ужасом они даље видоше, како Џресвет и Телебеј падоше — оставивши друг другу копље у грудима.

— Ах! Редеду прободоше, и Редеда прободе, машући главом, тужно и жалосно за се рече Боброк.

— То није Редеда, већ Телебеј, поправи га Влади мир Андријевић: — ми изгујисмо Шреевета...

Боброк ништа не рече. |

Руска војска из заседе виде, како се страшно ударише две војске — руска и татарска; она виде ону крваву сечу, како падоше први редови руске војске, за тим други па и трећи; даље виде, како се рџе убијених увеличаше, и како зраци сунчани одејајиваху у барицама проливене крви...

— Ах! наши падају, стењући и уздишући тихо рече Владимир Андрејевић. |

Боброк еве једнако ћуташе, и нескидаше очију с битке.