Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

103

— Браћо! нема воде за пиће — вода сва крвава, говораху жедни руски војници, који тражаху да засушено грло оквасе и воде ес напију...

— Пиј! и они су нашу крв пили...

— Њихова је крв погана...

— То вам је уздарје за реку Пјану поганци једви ! викаше Никита Серпуковићанин, нагонећи у реку читаву гомилу татара.

— Ово вам је за село Карачарево! рикаше као љути лав Маљута Карачаровац, који је војевао на казан: то вам је за Доброгњеву! за Гориславу! за Верхуславу !

-—_ Око за око, зуб за зуб, говораше онај благочестиви стари војник, који је непрестанце укоравао Никиту Серпуковићанина, што је овај имао погани обичај, те често лупи по коју „масну речицу:“ у светом писму пише рече овај благочестиви војник: „убиће муж мужа...“

— Зар је татарин муж! он није човек, он је право псето, кобилин унук, говораше Никита Серпуковићанин, који се ту негде близу десио око благочестивог сгарог војника.

Други делови татарске војскд, а нарочито коњаници, дадоше се у дивље бегство, За њима се напусти Бопрок са одабраним руским коњаницима. Поражени страхом и руским копљама, татари падаху с коња, и гинули су под копитама коњским и од удара руски копаља. Други подизаху руке к небу, и у очајању молили су за поштеду за милост...

— Они нису поштедили великог кнеза — не штеди и њих! премуклим гласом — као разјарени тигар, викаше Владимир Андрејевић.

— За кнеза браћо! за хришћанску веру, за душу великог кнеза, сеците поганце ! чисто су рикали разлрагани и разљућени војници.