Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

104

— За кнежев живот — овамо самог Мамаја! овамо дај десет Мамаја!

— Кнез је жив, рече Боброк, не помињите њега,

— Дал је заиста жив! запита радосно Владимир Серпуховеки.

-_ __— Кив је,.. видићеш кнеже...а сад — пиј те браћо крваво пиво...

— Мамај, видећи потпуни пораз своје војске са оног брежуљка на коме је стајао, и мало пре радосно пратио како његова војска порази руску, сад у очајању подиже руке к небу и завапи, како прича летописац: „Расуљ Аллах! Велики је Бог хришћански!...“ У овом очајању шта више, он се није умее сетити да пошље у бој одморну, војску која се код њега налазаше, већ обрне свога коња и окружен својом свитом, побеже с главом без обзира...

Татарска војска би потпуно поражена. Оно што не изгибе, у реку се подави, што се спасе — у дивљем бегству плећа даде и побеже; оставивши комору, шаторе и сву пљачку... !)

— Не беше, браћо довољно крпвавог вина, говораше Боброк, враћајући се из потере зн татарском коњицом, и прегледајући прикривено поље мртвим лешинама и у мукама умирућих татара.

— Доста је, брате Димитрије, написмо се поганске крви довољно, тужно прозбори Владимир Андрејевић, додавши: великог кнеза нема — па нема...

. · . . . . . . . . . . .

1) 0, камо лепа ерећа, да је п наш Вук Бранковић учинио овако као Мало — рус Боброк, — ко зна, дал би и српска војска. на Косову претрпела онај страшни порав! ко зна, дали турски султан не би у очајању узвикнуо: „Расуљ Аллах!“ Но проклето издајство, трвење, завист и неслога — то су живе ране, које не даду дићи главе патничком народу српском...