Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

116

Велики кнез милостивео похвали војводе и захвали им за „верну службу.“ Војводе се покловише. Димитрије распитиваше, којих још војвода нема, и како изгибоше,

— Волуја Окатића нема господине кнеже, њега је нестало.

— Дао му Бог вечно насеље у царству небесном... А како је умрог

— А од Андрије Шубе, нађен је само труп, господине кнеже, а главе нема нигде.

— "А војвода Андрија Серкивз, пао у крв и засркнуо се.

Све готово војводе саопштише великом кнезу по неку страшну и жалосну новост.

— А војвода Симеон Михајловић заклан зубима, чу се глас с једне етране.

— А Микулу Васиљевића коњ пригњавио и он је умро.

— Тимотија Васиљевића удавише татари арканом (замком којом се људи лове.) =

— А од Тараса Шатнева, нађена је у шлему само главо, а трупа му нигде нема.

Великом кнезу доведоше новог коња, и он га узјаша. Баш у то време зачу се иза гомиле екупљених око Димитрија кнежова тужио и жалосно рзање. Кнез познаде глас свог старог коња — ратног друга, и осврте се натраг. Гељајући на три ноге мио бели коњ Димитријев, на ком је он онако свечано пошао из Москве, и овог дана изјахао у битку, које — како догеља до Димитријевог шатора. Кукавно марвинче познаде свога господара, и радосно и жалосно поче рзати. Кнез дојаха до свог етарог коња, поглади га по глави, и потапка по прсама. Но коњ, на коме сад Димитрије јахаше, поче уједати оног рањеног кукавца, али га камџија заустави.