Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

ЈЕ

— Гле ти молим те, бесловесно марвинче, па опет уме да завиди, говораху међу собом војводе: — „ја сам сад у части као бојарин, мене јаше велики кнез, а ти си дртина“...

__ И заиста изгледаше овај нови коњ као какав 60јарин, јер страшно ушима етрижаше.

Велики кнез заповеди, да се рањени коњ одведе, и да му се рана привије, а он — у пратњи са свима војводама пође да прегледа крваво разбојиште.

Тек сад он виде и разуме кака је морала бити жестока битка, која се распламти на овом пољу; тек сад виде оне ужасе који су се догодили у овој крвавој битци. Он виде читаве камаре мртвих људских тела, а испод тих камара мртваца, чуло се по где-где човечије стењање, уздисај и слаби јаук... Војници, газећи по крви скоро до чланака, одвајаху русе од татара, и стараху се, да из вуку оне рањенике који још беху у животу, и који се не беху засркнули крвљу.

На једном месту, а на име онде, где се била московека војска, и где је била најкрвавија сеча и бој А „коштац“, као нехотично застаде велики кнез, и пљесну рукама. Он натрапа на породицу Белојезерских кнежева и рођака: отац и син, и цео њихов големи род, представ“ љаше ужасну мртву групу... Скоро сви лежаху мртви редом: као тто заједно дођоше на овај крвави бој, тако редом мртви и легоше на вечну постељу... Старо и младе, у скупоценом руху и пусату, све лежаше скоро затгрливши се: у неком беше забодено копље у груди, ве коме беше преполуљена сабљом глава, некоме беше трбух распорен... Само кнез Иван, чињаше се да је загрлио свога оца — кнеза Теодора... Не, он га сад не грљаше, или, грљаше га на веки: — у оној страшној сечи, син је својим телом заклањао оца, који беше обаљен на земљу,