Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

118

па је и сам био пронужен и прикован копљем за свога, опа, ког хтеде закрилити... а

Велики се кнез заплака, кад виде ову страшну слику, у којој беше пуно и ужаса, а и неке породичне милине, где се и на смрти отац са сином, син с оцем грли...

— Браћо моја! кнежеви руски! тужно ускликну велики кнез гледећи у ту мртву групу, ако имате доступа Господу Богу, помолите се данас и за нас, да би и ми, кад нас он к себи позове — били заједно е вама!

Па чак и Боброк се нешто беше тужно замислио... Он се сети нечега из прошлости своје, — сети се — оца, матере, своје далеке прекрасне домовине, где му се некада осмејкиваше срећа, а за тим се све развеја —- као прах у ваздуху...

Јахајући даље по разбојишту, велики је кнез познавао међу мртвима своје познанике, своје ратне другове, који сада — као снопови мртви лежаху на земљи — са разјапљеним грдним ранама на телу, или са стрелом непријатељском у прсима. Велики се кнез опет заустави. У маси трупова, који још не беху раздвојени, падоте му у очи два грдна велика тела. Из груди и једног и другог тела трчало је по једно огромно копље. Кнез познаде ова два мртва трупа, то беше Пресвет, и његов противник, татарски мејданџија Телебеј. Црна окрвављена схимна, бацаше неку бледу боју на мртво лице Пресветово. Чињаше се, да је то лице упрло своје погледе небу, и нешто дубоко мишљаше.., А ко зна, можда је и истину какву мислило то мртво лице...

И Димитрије се такође замисли. И кад виде ово мртво младо лице Пресветово, кнез и чехотице сети се другог младог женског лица, и дубоко се нешто замисли — и, сигурно мишљаше о својој Јевдоксији,..