Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

119

Боброк међутим тужно и замишљено гледаше на мртво лице Пресветово,..

— Браћо! рећи ће кнез, указујући на мртвог Пресвета, ево, ово је онај који одпоче крвави бој, и први паде жртвом на бојном пољу...

Кад ово рече кнез, Боброку дође нешто тешко и непријатно, па мишљаше у себи: та сад ли је до речи, до говора, кад треба само мислити и мислити — гледајући у ове жртве...

— Ето, то је онај, продужаваше велики кнез, који први погибе, али и уби оног душмана Телебеја, од кога би можда морали испити. горку чашу... Кнежеви и синови Русије и војводе! тако верно треба ви да елужите, а ја да се радујем и уживам на своме трону, и вас да натрађујем,..

„И зашто он то говори!“ тако мишљаше Боброк у себи: зар је сад до тога!,.. ви да служите, а ја да се радујем на своме трону и вас да награђујем... ах! ви Москвићи — Москвићи.“

Боброк нехотично, и чисто као од муке, мало се окрете на седлу... У његовом срцу и души нису звучале речи: „служба,“ „награда“, а нешто друго... У његовој појетској души, која је одгајена на сунцу топлог југа звупала је слава и величина целе руске земље, а не кака ништавна „награда“...

— Браћо! продужи велики кнез: сваки од вас да преда тело ближњега свог матери земљи, да не би дивљим зверовима пала у део тела хришћанска...

„Врло добро.“ помисли у себи Боброк.

А велики кнез бацивши поглед свој на пространо поље, које беше покривено хиљадама мртвих трупова УсЕЛИЕНУ :