Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

120

— Сеј ден јегоже сотвори Господ, — возрадујемеј= и возвеселимеја в' оњ! =

Оеврвувши се на Боброка, велики кнез опази, да је он страшно тужан и замишљен.

— Брате Димитрије! рече кнез Боброку, заиста, те си паметан и разуман: — прорицање испуни се, које си у очи битке прореко... Од данас, бићеш вечно војвода.

Боброк се поклони, али ништа не одговори, већ се нешто дубоко замисли... —

— „Еему служити, њега бранити, а не земљу руску... Да, тако је!.. А мало пре: лежаше у врбљаку... О, продрта врећо московска! Узеће и нас, и во“ инанеи подољане и кијевљане у службу.., Да, тако је то...

ХТУ.

Ево нас опет у селу Карачарову.

Около: девет мевеци прошло је од оног дана кад се свршило „Мамајево разбојиште.“ Пролеће већ беше нлстало. Ливаде се беху зазелениле, и разноликим бојама мирисног цвета преткале. Кукавица још не беше од кукања престала а раж и шшеница још не беше клас избацела. Умилна песма славуја не беше престала. Овај љубимац Авроре чујаше се у вече и у зору, како својим гипким главом извија и слушаоце у усхићење доводи. Радно доба још потпуно не беше настало, -— дакле беше удобно време за „игриште.“

И „игриште“ оџет се врши на „девојачком пољу“ у селу Карачарову.

Ту, на тој лавади. под старим грмом, опет сеђаху људи, жене и старци, и сећајући се своје младости, слушали су како младеж пева побожне песме „Дажд — богу.“