Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

— Јест, јест — говорио је трговац Петровић ја се, господо, од тога не плашим,..

— Та бога вам, то је не основана плашња рече на то трговац Месарић — не бринте се пријатељу. Ко хоће да узме живот човеку, тако не ради... Ја бар тако мислим,....

— Тако је — додаде опет Петровић — ономад ме је истина некакав непознат човек пратио узастопце, када сам пред вече из дућана кући полазио. Ја се окренем, а он застане; ја пођем даље, а он за мном, и тако кад би пред кућом, ја га сасвим изгубим...... Али ко ће погодити, ко је то био, шта је хтео; можда је ишао човек својим поеслом......

— А онај у ходникуг — питаше г-ђа Петровићка.

— Да, јест, једне вечери учини ми се спрам светлости од лампе, као да сам кроз стаклена врата на мојој канцеларији, угледао једног повисоког човека завијен сав у огртач, шешир му на очи навучен како се повлачи крадом кроз ходник.... Ја дохватим лампу, истрчим на поље, викнем селугу.... Слугд дотрчи,... Питам: је ли кога на степеницама сусрео%... Вели, да није никога видео. Потражимо свуда по ходнику, али не нађосмо никога.... Ја сам се тада морао преварити. Просто уображење. Сигурно, да је то само била моја сенка, па сам се био од ње по-

1