Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

о па

“== Е баш мијећејф — рече ћир Настас — е баш вреди такар, слуга. А колико ли му за то даде Марсије2 __„ === Награди;га половином својега имања. Уз то га задржа до смрти своје код себе.....

— Е баш вам хвала на тој причи — рекоше сви.

— Јелсте, да треба бити обазрив на све — додаде ћир Настае.

— Е пријатељу — узе реч Месарић — време је, да идемо кућама.... Већ је поноћ, а, бога ми, ја седим по даље, него ни ви не седите баш близу....

— Не тако одмах — рече Петровић. Још по коју чашу, па онда хвала вам у име моје и моје жене. Наразговарасмо сеи напричасмо као пријатељи. Ето видите, овако би се могли чешће саетајати, нарочито сада, када се већ ближе зимњи дани. Лепо проведосмо време, ја и не знам како нам већ дође поноћ...,

— Е ову последњу чашу вечерас — рече Коренић — ја напијам Петровићу, у твоје здравље, твоје жене и у здравље твога детета. Нека је за дуго срећан и весео твој дом....

— Хвала вам од свег ерца — рече Петровић Моји пријатељи, ја могу сад рећи, да сам срећан. Имам добру и племениту жену. Бог ми је дао и сина. Када их немам више, нека ми бог одржи и ово једно дете. Хвала Богу, радња ми иде добро. Имам вас, моје пријатеље. Па не желим ништа више, до да Бог одржи здравље моје жене, мога детета, па и моје. Ја ћу се за њих старати и радити као и до сада, а надам се, да благослов божији неће отићи са мога дома. Хвала вам опет пријатељи....

Баш избијаше дванајести сахат, кад се гости кренуше из куће Џетровићеве....