Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

14

— Јао, мајко, мени је страх — рече Милорад па се ма уз мајку... Ох отац ходите и вис нама.

— о страшљивче један, — рече гђа Петровићка — зар те није срамота, овде си у соби, па се плашиш, а како би било да си на пољу · Внаш јуче, како си казивао, што ти је учитељ причао: На пољу падао велики снег. Жена сиротица са петоро ситне дечице ишла је друмом. Била је у велико ноћ, а нису имали где да се склоне. Снег је непрестано падао, а деца су кроз плач викала: мајко, гладни смо, дај нам леба....

— Јест, јест, мајко, сећам се. Тада се добри Бог смилова и посла им анђела с неба, да их избави од зиме и глади..... Јест, тако нам је у школи причао учитељ..... Али, ја се опет плашим.....

— Хајд, хајд, Милораде лези — рече Џетровић — не бој се. Ту сам ја, ту је мајка....

По том се Петровић удали и оде у своју собу, која беше одма до женине. Врата, која раздвајаху једну собу од друге, стајаху широм отворена...

Мали Милорад клече пред икону, помоли се Богу за здравље доброга оца п добре мајке, па леже у свој креветић и одмах засла.

На улици неко звиждну.

— Чу ли ти, Јово, неко као да звижну доле на улици — питаше из оне друге собе г-ђа Џетровићка.

— Ништа то. Ваљда неко иде улицом, па крати себи време. А и ко би иначе могао звиждатигА им на што му тог |

— Бог би знао — одговори г-ђа Петровићка.

У том се, после неколико минута, зачу звиждање и по други пут, па и трећи пут. Неки као да