Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

Ку — Јелте, имате обојица ножеве. Пазите добро. Гласа не пуштајте. Могли би се тако издати. Најпре улотребите нож, па тек у крајњој нужди олово, јер оно прави ларму, а на ларму трчи полиција... Јесте ме разумели 2

— Јесмо....

— Сад мир!.....

Црна сенка привуче се лагано к вратима на соби, у којој спаваше Петровић, провириваше и прислушкиваше кроз кључаницу, па се врати оној двојици... — У соби је све мирно.... у најслађем сну. Кандило гори на асталу. Соба је мало осветљена. Баш како треба.

Затим се црна сенка опет привуче к вратима. Лупну један пут.... лупну по други пут....

Нико се не одавва.... Он кудну јаче...

— Ко је тог — викну Петровић из собе.

— Ја сам газда.

= Кол сити

— Никола, ваш момак.... рече промењеним чласом црна сенка.

— Шта је Никола 2

— Та господару депеша од ваше сеетре..... На самрти је.... Тако ми каза момак, који је депешу донео....

На овај глас Петровић брзо ухвати за кључ, отвори врата на својој соби и рече:

— Дајдер депешу....

У тај мах три снажне људине упадоше у собу. Спопадоше онако сањивога Петровића и оборише га на под.... Један од ове тројице клече му на преаи грмну гласом: