Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.
49
Најмлађи од њих, око својих 25. година, што сеђаше ес леве стране, беше сухоњав, лица бледа, доста интелигентна, чела обична, очију и косе црне, браде дугачке и црне, погледа озбиљна и увек замишљена; говорио је лепим гласом, ретко је грдио
и пеовао, ишао је правилним ходом, а лепо се је носио. Име му беше: Арсен.
Рекосмо мало час — ова лица сеђаху и пијаху. Најпре шаптаху, по том говораху гласно. Смејаху се, па по том опет пијаху. Газдарица од каванице, Анушка, ушла би од часа на час кроз она вратаоца у собицу, када никога није било у каваници, па би села за сто. И она би са њима разговарала, по том се смејала и пила. Друштво ћереташе. Пијаху на искап из бовала, које је вредна газдарица непрестанце доливала. Гости беху весели. Збијаху шале са погрдним именима. Задиркиваху се и церекаху се. Онај најмлађи говораше најмање, и смејаше се врло ретко....
Разговор међ гостима постајаше све гласнији, а расположење све веће....
— Шта се говори о ономе делу% — запитаће најзад црни Петар....
— О којем делуг
— У — ској улици.
— Полиција трчи на све стране — одговори Анушка.
— Треба нам се добро чувати — додаде Казак.
— Нема за нас опасности — говораше Петар
— остаћемо непрестанце овде. Је ж, Анушко, ти нас примаш 2
— Оетанте до боље прилике код мене. Све вам је овде на расположењу — одговори Анушка.
— Како би било да се шверцујемо преког рече Арсен.
ЖИВОТ ЗА ДИНАР 4