Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.
66
— Нико. — Како никог __—- Јест, џанум, били неки пиљари. Синоћ доц-
кан дошли из село. Вечерали и мало преспавали, па сабајле отишли.
Знаш ли, који су то билиг
— Пиљари. Коже пазаре.
Чиновник се насмеја.
— Право велиш Ставра. Јели: коже пазаре 7... Ха, ха... ха... Захвали се Богу, када је ноћас твоја кожа остала на миру.
— Нека Бог зна — рече Ставра. — А колико их је било2 — Тројица.
— Куд одоше — На друм.
— То није истина.... Баш ми утекоше испред носа — рече у себи чиновник, и упита по том гласно:
— Ама знаш ли, Ставра куд одоше 2
— На друм, господине.
— То није истина. Зар ниси видио, када су одлазили, на коју су се страну упутили 2
— Не знам, господине, тако ми они казаше. Ја мислим, одоше покрај механе на више.
— Одоше ли давно 2
— Мало пре.
— А да ли иђаху брзог
— Бога ми брзо, господине. На један пут узеше торбе, платише и одоше.
Чиновник се опрости са Ставроми праћен жандарима, замаче улицом, покрај механе.
Ставра остаде са сељацима у механи, кретећи се и чудећи се свему овом.