Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

16

сир — нада плату, Евила заоста последња. Тако се п пристојало, она је била најмлађа.

Кућица његова имала је отворен ходник. У ходнику је стајао необојен астал на коме је обично Иван исплаћивао своје раднике, пошто је записао у велику растрирату (ишпартану) књигу колико је дана који радник радио, и колико му ваља платити.

Пршђе и Евила столу. Неколшко другарица њени, с којима је она ишла обично кући, чекало је на капији на њу.

Девојка је била и сад псто онако одевена, као и преко целе недеље. Само што јој црвена сукњица није била припрегнута, као кад ради. Лице јој је п сад било угљеном попрашено.

Кад девојка приступи к столу, рече јој Иван са Философским спокојетвом великодушног човека, који је науман, да добро чини.

— Рано, закључио сам, да ти одсад дуплу награду дајем.

— За штог — запита девојка подижући к њему своје лепе црне очи.

За то, што чујем да имаш брата сакатог, кога издржаваш од своје зараде. Једва ако ти што год и преостане, те да набавиш себи одело. Честита си, и доброг си владања, а ја волем оне да наградим, којп се добро владају. Од данас пмаћеш дуплу плату.

— Ја не могу на то да пристанем.

Сад дође Ивану ред, да се чуди.

— А штог

— Тако. Кад мени дате већу плату, но мојим другарицама, сваки ће рећи, да сам ваша