Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

46

љубазница, а онда ће ме другарице толико задиркивати, да то не би могла поднети, па бих се морала селити одавде.

Џвана са свим збуни овај наивни, природни, прости и смели одговор.

Не знаде, шта да јој на то каже.

Исплати девојци њену обичну недељну плату. Она смота са свим равнодушно банке, на очиглед своме господару и без п најмање помисли на кокетерију, откопча струк на хаљини и остави паре у недра.

По том му пожели лаку ноћ, поклони се и ходе,

Иван се врати у несвесном осећању у своју собу.

Није сејош никад осећао тако расположен, Много је читао, много се по свету протурао, много је жена познавао; ал ово сад што је доживео, није могао себи да одгонене.

„Не ће ни да помисле за њу, да ми је љубазница! Боји се, да се онда не ће моћи скрасити у колонији (насеобина радничка). Она дакле нема још ни појма о томе, да љубазница каког „госе“, не тура више колица. Она не зна ни шта то значи: — бити љубазница. А врло добро зна, да јој се од тога ваља чувати. Како је то озбиљно говорила, и како се смешила. Она не зна ни да се смешила, ни да је озбиљно говорила. Дивљак у штадијуму (ступањ развића) анђела !“

„Да је лепа, то већ зна; ал' још не зна шта. лепота вреди. Она говори о таким стварима, које слутити врлина, је, а које знати грех је“.