Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

91

гојске; но сва војска обори очи црној земљи, и крије свој гоглед да се како не сретне с погледом кнежевим... Димигрије се уплаши... „Голијат, страшни Голијат! тако му се тричини у памети „а ја нисам Давид... у мене нема Давида...“ — Ходи, Москове, ходи амо! Ља иљах иљ Алах! зикаше мегданџија; — Ала-ла-ла!

Пресвет погледа на брата. Њихоги се погледи сугретоше. У очима и једног и другог сину огањ...

— Ја ћу да идем, рече полако први.

— Не, ја ћу, рече такође тихо други.

— Не, ја сам први...

— Ја сам први сјурио мач у леђа...

— А ја сам у груди.., ја сам је убио...

— Ја сам почео...

— А ја сам довршио... Од моје је руке она умрла... ја треба да идем...

Ослаба уступи, и ћутећи — подиже очи к небу. Пресвет изађе пред великог кнеза, па се поклони ниско.

— Ја ћу, господине кнеже да идем на њега.

Димитријеве се очи засијаше, али се не могаше определити — дал од радости или од туге...

— Нека те сам Бог благослови... нека ти Он да силу и моћ, рече збуњено Димитрије.

Пресвет се опет поклони.

На десном крилу првих редова војске, стојао је и свештеник — е крстом у руци. Пресвет дојаха пред свештеника, па кад беше близу, он сјаша с коња, и клекну пред њиме...

— Благослови оче, да изгубим главу за руску земљу, и свету веру, рече Пресвет.

Свештеник га благослови и Пресвет пољуби часни крет, па за тим свештеника у руку...