Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

92

— Смеш ли сине ићи противу Телебејаг питаше "свештеник.

— СОмем оче... тако ми је заповедио игуман Сергије...

Пресвет опет узјаша на коња; црну скимну преко шлема навуче до очију, тако да се једва виђаху, па изађе пред војску,

— Очеви и браћо! јасним гласом рече Пресвет тако, да се по целој војсци могло чути: — опростите ми грешноме! Свети оче Сергије, ти ми помози твојом молитвом !..

— Ходи амо! ходи, хајде еееј! викаше и дераше се Телебеј.

Ма колико етрашно изгледаше овај татарски „Голијат“, још страшније и Фантастичније изгледаше Пресвет у својој црној мантији и скимни, која се по ваздуху лепршаше, кад Пресвет на свом брзом коњу јураше преко поља као вијор на сусрет свом грозном противнику.

Кад се ова два јунака приближише један другом, они се зауставише, — погледаше добро један — другог, викнуше нешто — сваки својим језиком па снова коње разиграше, и разиђоше се... Постајаше за један тренутак, опет нешто викнуше, и као стреле полетише један друтоме... Страшно беше и погледати, како лете ова два јунака, а у рукама држе огромна копља. |

Они се ударише. Велики кнез у тај мах — као и нехотице зажмури и прекрсти се...

Трка једнога другоме и саудар, тако је био јак, да су оба копља појурили кроз груди и једног и другог противника, и скоро за полак аршина вирили су врхови од копаља на леђима — ниже шлећака... И само се чу, како одлегну јечање и уздах и у руској и у татарској војсци.