Марков манастир
21
мозаику) од ситно туцаног црвеног мрамора и креча, вероватно помешаног са гипсом, Око ове бордуре поређано је крупно комађе од плавих кречњачких и белих мраморних плоча, без нарочитог реда. На 50 ст даље (ка западу) од ових плоча почиње једна правоугаона фигура од белог мрамора, ширине мало мање, а уоквирена плочама од плавог кречњака, Патос овај даје врло пријатан утисак јер не прекида полихромни ефект задобијен присуством фресака, већ га допуњује и снажи, Анализа стила. — Жеља ње 2 нам је била да овога пута дамо само један технички, архитектони опис ове грађевине, не обзирући се на утицаје којима је подлегао њезин аутор, када · ју је својим интелектом зачео.
задатак, да, за времена, има- | јући стално пред очима тех-
се она налази, у овоме гра- · диву дамо један прилог за ! општу студију наше класичне . архитектуре. И баш зато, нећемо моћи пропустити а да _ не забележимо неколико опажања врло важних по ову цркву, а и по оне које су постале доцније од ње. Решењем своје основе ова __ црква даје потпуни израз ти- === па крстообразне цркве Грчке школе“). Исто тако и сваким појединим детаљом своје конструкције остаје, у главном, до краја таква. Архитектонска концепција монументалне пластике и пластике другог степена, жеља за снажним ефектима полихромије, постигнута ређањем опека и камена као и украсима од опека, одају нам потпуно израђеног мајстора Грчко-византијске школе. Но ипак, има и сувише много детаља пера ДЕ који су рађени не само у духу Слика 17. Детаљ северног забата припрате. романском, већ и таквих који су чиста копија детаља с грађевина романског стила. Ово, разуме се, важи понајвише за детаље од камена. Тако, главни осмоугаони стубови са својим стопама и вероватно, капителима; цео иконостас, са својим скултованим и профилисаним капителима (који јако подсећа на Дечански); главна,улазна врата са својим скултонавим надвратником, урезаним стубићима за којима се повијају стопе; прозор на јужним забату припрате, главни кордон (банак за слепе прозоре и прозор на абсиди); камени венци — све су то детаљи који несумњиво припадају романском стилу. Ипак, не би морало значити, да их је тесео баш какав „с мора мајстор“. На против, пре би се могло рећи да их је истесао мајстор, васпитан у грчко-византијској школи, који је видео Дечане, Студеницу или Бањску, или је раније био гдегод у Приморју. Ово у толико пре, што је свугде ипак задржан манир византијски, небрижљивих но ипак елегантних и тачних потеза, а није употребљен онај чисто романски, са својим префињено правилним потезима и строго академским решењима.
Исто тако и сви крстови, по својој замисли и цртању без обзира на детаље нису византијски већ романски. Ово би у првом реду важило за крст на забату надзидка припратине калоте (сл. стр. 5).
4) бађгје! МаШећ, 1' есоје (тесаче р, 55,