Медуза : петнаестодневни књижевно-уметнички часопис : двухнедельный литературно-художественный журнал

т Када |е воъена, она ]е пуна светлости, блиста од радости. Говори мило и тихо:

Ако си се ти бацио’ пред мо]е ноге — мило лези

Али ]е ни у таквим тренутцима не оставла сен, сен жртве и гублеьа. Она ]ош за рани]е умиру]е драгана.

Запевану ти да не би плакао, песму о вечеру растанка. ,

И у таквим тренутцима, тренутцима ъубави: Тело сечуди сво] 0] лакоби, ни]е ти познати сво]е тело. А песму ону што ]е некад досадила, певаш ]е са новим узру]ем.

Лер досадних песама нема. Све су песме нове. Нове с новим расположеьем, с прелазом од ъубави у разочараност, од радости ка болу, ка назадовольено}] и мучно] ъубави.

И тада жалосно вели она:

Престала сам се смефати, мразовити ветар студени

уснице. ]едне ]е наде маье, | |една Ве песма више бити. Зато што се ъене патье и радости у ъеном срцу претвара]у у дивне, жалосне и кристалне стихове.

Она не може да пути:

Дер ]е неиздржъивно болан души мук ъубавни. Али и у само] ъубави, ко]а |е потпуна и на ко]у |е одговорено, она тражи свога „сивооког крала“. Она га тражи и налази у другима, у познато} интонаци]и гласа, у покрету главе, у с]а]у очи]у... Она чека и кад се он враба, задоцнео и заъублен, мирне су и миле ъене речи:

Задоцнио си за десет година, па ипак сам ти рада.

Тиха |е и покорна Ахматова. Немобно су опу-

штене руке и мртва |е туга у великим, укоченим о

очима, ко]е су волеле.

И она говори о себи, као човек, ко]и више не може да тражи и не уме да моли.

И тиха радост и слатка туга обузима]у срце. Плава светлост обави]а душу, кад читаш ъене неравне плахе, мирне и мудре редове, редове, ко]и су прожети, засидени речи |едном — на]вебом, на]знача]ни]ом и на]страшни]ом од свих речи. Фер ]е та реч — лубав.

АНА АХМАТОВА

| Разливена жута вечера светлост Нежна априлска сенка. Одоцнио си за десет година Ипак, а ти се раду]ем.

Седи кра] мене, седи Веселим очима гледа]:

2

Ево ]е плава свешчица Мо]их детиьских стихова.

Опрости што сам живела у ]аду

И сунцу се радовала мало

Опрости, опрости што сам тебе ради Ла безбро]не их дочекала.

И Дошао си да ме утешиш мили Сасвим нежан, сасвим благ. . Са узглавъа да се дигнем немам снаге, А на окнима решетка густа.

Мртву, мислио си да ме затекнеш И донео венчиб прост.

Како осмехом срце болно кидаш Умилат, подругъив и сетан.

Нашто ми данас самртне муке! Ако ти кра] мене ош мало будеш, За од Бога измолипу опрошта]

И теби, и свима ко]е ти волиш.

Ш Зашто се уплела у мо]е тамне косе Бела сребраста преба Само ти, замукли славу]у Ту боъку мован си да знаш.

Оштрим слухом на далеко слушаш / И на танко] гранчици раките

Сав на]ежен мотриш и нё дишеш Када туба песма се разлеже.

А ]ош тако скоро, скоро Замирала |е око топола И певала и звонила насладно Неисказана радост тво]а.

ТУ Место мудроваъа — искуство, бъутко Неутоливо пиве. А младост ]е била као искрена молитва. Зар могу да ]е заборавим.

Колико стаза пустиьских прегажено Са оним ко]и мени ни]е био драг Колико дарова прквама приложено За онога ко]и ме ]е волео...

Од свих расе]аних постах расе]ани]а Тихо године броде.

Усне неъублене, очи ненасме]ане Не могу да вратим никада.

(С руског Милица Костиб.)