Мезимацъ Г. Досіөеа Обрадовича : Часть Втора Собранїя разныхъ Нравоучителныхъ Вещей въ ползу и увеселенїе

велике любови еЪ младйѣемЪ на* шымЪ, кои докЪ су деца, чуваю їй милостивїи родители } а кадЪ по* нарасту и обячаю и тѢломЪ и памешью, дужни су се сами чуваши, ако хоЋеду, да їй и БогЪ чува. Нека никадЪ не обычаваю оне неразсудие речи: МладЪ самь, та Ће ми наудишн? Колике видимо лепе ябуке, да пре зрелосши Бремена на землю падну п иструну! Знаймо, дд одЪ самога зачатія , иста утроба милостиве машере нате не може насЪ одЪ свакога сачувати зла. А одЪ рожденія и колевке по свемЪ путу живота премноге се наоде ямурине, у кое, ако се као срна свудЪ не об* зиремо и їюзорЪ не даемо, свакїй часЪ ласно упасти и пропасти можемо. А савышше свега, нимало не сумняймо, да є слабъ, сакатЪ и болешливЪ животЪ горїй, него скора смерть. — СадЂ є редЪ, да о старомъ човеку говоримо. Сѣдина и старость всегда е была, и есть и до данась, не само медку просвеіденымЪ Народамъ, него и медьу дквїимЪ и варварскимъ у почитанію; зато предполаже выше искусства, разума и мудрости. Истой разумной младости приписуесе принадлежеЋе старости почитаніе. Сѣдина 6о есть мудрость человѣкомъ ! И паки: Старость бо честна, ако и бїє многодѣтна, ниши се по числу годи-