Мезимацъ Г. Досіөеа Обрадовича : Часть Втора Собранїя разныхъ Нравоучителныхъ Вещей въ ползу и увеселенїе

14» «вѳоѳа* година мѢри: вели Соломонѣ. А у насЪ за пѣло се похвално почитуе слово, кадЪ се о коме реѢи може, да є младЪ годинама, а сшарЪ паметью. Колино є дакле приличнїе и природнїе старому искусство и разумѣ , толико е нѢму непристошне и необычнїе неискусство и неразуміе. Три ствари моя ненавиди душа, вели Іисусѣ Сірахѣ: с промаха горделива, богата лажлива, и стара блудника. А и кодѣ насЪ держисе за неіцо сасвимЪ безмѣстно: Остарїо, а памети не стекао. СтарЪ човекѣ, кой є толику децу и младиЋе у цвету живота српомѣ сімерти пожнѢвен,е видїо, а да іца се нѢму веѢь садѣ хоѢе и зактева, те се бои и плати? и као дете, ужасава и страши ? СвакЪ жели, на многа лѣта да живи: то значи, до старости. Да не остари, та пожелѣна многа лѣта не бысе никадЪ свершила. Али кадЪ веѢь старость додье, путь е нашѣ докончанѣ. АхЪ ! одѣ све неволѣ їоідь єдну годиницу! Е! и то пакѣ: єдну по єдну; и то бы могло задуго шраяти. Ко нїе благодаранѣ на 70 и на 8о година, онѣ непе себе ни їоіре сѣ десеть задоволити. Но нека т буде, колико їй Богѣ даруе и природа сносити моше. Овде є само о томе речь., да паметанѣ човекѣ по седамдесеть година дужанѣ є реЋи: Благодаримъ ши, Творче и Зиждите -