Мезимацъ Г. Досіөеа Обрадовича : Часть Втора Собранїя разныхъ Нравоучителныхъ Вещей въ ползу и увеселенїе

145 пецымосе о томе нимало, наЕиЋесе, ко "Ее по нашы дворовы и садовы проодатисе, плодомЪ наслаждаватисе , и вїнне пиши. Како то су другїи прїе насЪ, мы за ньима, а Другїи опеть за нами : све то по своемЪ реду иде. То Ее исто бьтт и сЪ книгама; нити бы разумно было помыслити, да Ее сЪ нама и книге престати. СладакЪ є животЪ, понеже е дарЪ Божій многоцѣнный и преіфасный} и по обѢшанїю ВсевышнЂга, сЪ овымЪ краткимъ и привременнымЪ, кадЪ се на добро употреби, починѢсе и преблаженный вЂчный. ПредрагЪ є и непрецѢненЪ животЪ само у оныма, кои га на свое іі на обше упошребляваю добро, й кои га за спасеніе и за избавлЂнїе Рода и 0течества своєга полажу и посвегцаваїо. ДостоянЪ є любве и всевозможнога чуваня животЪ, докЪ намЪ гапромысалЪ Божій и природа оставля, и докле намЪ га спасеніе и избавлЂнїе Рода нашега и Отечества не затце. у оваковой потребы ко се одриче животЪ свой Богу и Отечеству своему поклонити и великодушно посветити , нїе достоянЪ ни временнога ни вѢчнога живота, БогЪ , чрезЪ естественне законе, дао намЪ є на неко неопредѣленно време животЪ, и само кадЪ га ѳвїи све-