Мезимацъ Г. Досіөеа Обрадовича : Часть Втора Собранїя разныхъ Нравоучителныхъ Вещей въ ползу и увеселенїе

ібЗ ваю. .... Власть и лепе науке подобне су живому сребру, кое чини чудеса у искуснымъ рукама, а може учинити и велика зла у неискуснымъ Познавати свое протаете погрешке, и стыдитисе о ньима, знакЪ е разума; будуЋй да неразуманЪ мысли само, како Ће и друге учинити Ко е чувствително благодаранЪ за благодѣяніе учинѣно, показуе добре знаке , да Ће быти благодѢтелянЪ, кадЪ му буде возможно Како шпице клюцаю найсладье воЋе , тако и злобнїи єзыцы ополчаваюсе на добре люде. .... Воздержаніе и умѣренность у свачему, укрепляваюпи умЪ и тѣло , води насЪ кЪ благополучію; а невоздержаніе и неумѣренность, разслабляваюЋи єдно и друго, вуче насЪ кЪ злополучію. .... Време прошасто нїе выше у нашей власти: време будуіде нїе иззестно, нити знамо, докле Ће камЪ долазтпи, и у каковымЪ Ће насЪ обстоятелствамЪ находити: само настоеЋе време, можесе реЋи, да є наше, и у нашей власти. Обо разуманЪ човекЪ, кой жели кЪ своему временному и вѣчному благополучію доЋи, не пропута, да му залуду пролази. Нїєдно добро и полезно дѣло не одлаже на далѢ, и не говори несмысленно: а! бытЋе тому времена; но, колик'о скорїе, толико болѣ, чини добро дѣло, како да Ће Ь а само ]>