Менично право. I

252

учини, дакле не презентлра меницу ради наплате, онда он губи право регреса. Него тада је очевидно, да је овај губитак наступио не са тога, што није извршена презентација ради пријема, већ зато што није учињена она ради наплатеј.

Дакле, први случај губитка права на регрес је онда, кад се меница, која се плаћа по виђењу (на ма који рок) и код које ово виђење није утврђено ни на један начин (бр. 152, 806), не презентира ради наплате у року, који одређује 5. 136. (бр. 812).

6. 6. — Други је случај овога губитка кад пмалац менице не дигне благовремено протест због непсплате —- тач. 2. 5. 144. трг зак.

На својем месту видели емо (бр. 258), да су регресни обвезници дужни платити меницу под условом, т. ј. ако је не плати лице у првом реду на исплату позвано. Да би онп бпли дужни имаоцу менице дати накнаду, нужно је, дакле, доказати им, да је испуњен услов под којим су се они п обвезали, т. ј. да је изостала обећана уредна исплата. Доказ пак за то јесте, као што знамо — бр. 815, само пи искључиво уредан протест због непеплате. Кад пак овога нема, онда није доказано да је исплата тражена па изостала, није, дакле, доказан услов за обавезу регресних дужника, те по томе ови нису ни обавезни плаћати ма какву накнаду.

Под овај би се случај дао подвести и онај први, јер и онамо нема протеста због непсплате чим презентација није на време извршена.

в. в. — Трећи је случај кад ималац менице не поднесе на време регресну тужбу — тач. 3. 5. 144.

трг. зак. Овде се нема шта особенога рећи после говора о подизању ове тужбе у бр. 324. и след. 928. |. — Као правни разлог за све ове губитке права на регрес навођено је, да то захтева она извесност и тачност, која мора владати у ме-