Менично право. I

258

ничним односима. (вака менична обавеза и право везани су за тачан рок; о року томе мора се прва пепунити, а друго тражити: свако у томе мора бити брижљив и тачан, нити се може допустити, да небрежљивост једнога иде на штету другога лица. Са тога се и имаоцу менице не допушта, да тражење псплате пили регреса развлачи по својој вољи, већ му се за то опредељују тачни рокови; ако их пропусти, вакон ослобађа одговорности регресне обвезнике, јер сматра као неправично, да они вечно остају у обавези само због небрежења имаоца менице. Овај сам има највећа интереса да оствари своја права по меници, па сам треба и да се стара, да то увек на време учини; неће ли то, нека сам пи сноси сваку штету.

6. Лица која губе право на регрес.

829. — По самој природи ствари право на овај регрес може губити само онај који га има; дакле, према напред реченоме, сопственик менице, било да је он то као прави поверилац (ремитент, жиратар), било да је он то постао тек плативши регрес. И овде се то може псказати општим правилом: да регрес може губити последник према својим претходницима.

У 5. 144. тргов. зак. говори се о губитку регреса притежатеља, а у 5. 145. о губитку регрес: преносилаца. Али обе те одредбе су само делови горњег општег правила.

В.

Лица према којима се губи траво на регрес.

880. — Према самој садржини права на регрес

оно се губи па спрам регресних дужника. (ови се, дакле, ослобођавају својих меничних обавеза.