Менично право. I

255

ристио на штету пмаоца менице. Овај треба сам да сноси све последице својега небрежења, а не може захтевати, да му као небрежљивом пи даље одговара трасант, који је своју дужност испунио п суму за пеплату менице потребну послао лицу, од којега је исплату требало и тражити.

У овоме случају пмалац менице може наплату исте тражити још само од трасата (односно акцептанта пи његовога авалисте), као лица које је примило покриће за исплату менице — 6. 146. тач, 2. трг. зак.

(Ја свим противно стоји у случају кад трасант није дао покриће. Тада меница њега ништа не кошта ; он је од ремитента примио валуту, а за то није никоме дао никакву противвредност. И кад би се он и у овоме случају ослободио своје меничне обавезе, он би се очевидно неправедно богатио на штету имаоца менице. Гако што не би налазило оправдања ни у небрежљивости имаоца менице, јер је и трасант био исто тако небрежљив кад није дао покриће, а то је требао учинити.

Авалиста пздаваочев је у истом положају као и сам издавалац.

888. — Од ових правила чини 5. 147. трг. зак. извесне изузетке. "Ту се вели: да се обавезе не ослобођавају издавалац и преносиоци, који би, по истеку раније опредељених рокова, ма „којим начином суму за исплату менице потребну“ патраг примили. Али ово п нису у ствари никакви изузеци, као што се види из следећега:

Издавалац може доћи у положај да од трасата прими натраг дато му покриће. У томе случају мора