Међу својима : роман

140 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

како је некаква Десанка у стању да јој преотме мужа 2.. Зар да се каже да је поред ње живе осрамотио кућу с другом2.. Лажу, сви лажу!.. Ко год то спомене, лажов је... Све што се прича само- је лаж, лаж, лаж... ђ

Опазивши Милу како иде чаршијом, брзо устаде и погледа се у огледалу. Гордо подиже главу и некако пркосно, као да многи гледају, пође му у сусрет.

— Забога што трчиш таког.. Што се не чу= ваш» — довикну он с врата, идући према њој и пружајући јој руку. — Баш си као дијете!..

Као бојећи се да јој га неко не отме, страсно га обгрли и пољуби.

= Данас ћемо заједно шетати, — протепа умиљавајући се. — Далеко, далеко...

=— Али ти неби смјела... у таком стању...

= Али ја хоћу

Стид га било да се и даље противи, да је од= враћа. Као“ грешник, који би свој грех да заглади и забашури, морао је да се претвара, да попушта ..Климну главом да хоће. Обухвати је око пасаи поведе у кућу.

ХМНЕ

Узалудно је, неколико пута, молио Миле Десанку да поново оду у брдо или у поље. Није хтела. Изговарала се ненадном, јаком прехладом и главобољом. Уједно некако обешењачки напомињала, како се боји каква поновног пљуска. Боји се, рече, и поплаве, која би је могла занети... А редовно искала нове и нове књиге, И он их редовно доносио. је ли их читала, не зна. Задржавала их, обично, по дан по два. Најдуже трећег дана враћала их тражећи друге.

Једнога јутра одабрао и понио неколико Тургењевљевих романа. Пажљиво умотао-у хартију, превезао и, обесивши о штапу, носио играјући се њима. Дућанџије га гледале некако и подругљиво