Међу својима : роман

142 __СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ —

што ли је мислила тадаг.. На кога2.. Или уопште није ни мислила ништа 2.. Певала, зар, тек онако, као да би самусебе хтела успавати.

Кроз разређено лесково жбуње, недалеко од потока преко кога је преносио, учини му се као да нешто лепрша. Нешто, као окрајак њезине хаљине... Јест... И жао да зачу узвик њезин. Јасан, оштар узвик... Помисли да се опет преварио... Причинило му се... Загледа се опет... Док спази и познати шешир и малу руку на њему, која га поправљала ... Она је!.. самаг.. Она, она!.. Радостан, срећан, похита, потрча тамо. И стаде као укопан... Није сама... Није... Ено, сад јасно види И некакву мушку прилику. Стоји поред ње, близу. (Стасит, плећат... Миле се шћућури и полегути. Сакри се за оближњи жбун. Погледа боље... Сад је већ видео и лице оног мушкарца. Суво, окошто, мрко... Познаде Котура.

— Откуд он овдег — готово гласно запита, шћућуривши се још више. — Кад је дошаог.. И шта ће Десанка сама с тим ружним, одвратним младићем 2.. Мако може с њимг.. Како 10] није мрзаке.. Није се смео приближити да им прислушкује разговор. Само их тако, из заседе, посматрао. И чудио се: због чега ли сеоно препиру 2.. Рашта онако живо разговарају 2.. Десанка, узоуђена, нешто му објашњавала. Он слушао хладан, мрачан. Тек понекад одговорио би. Кратко, одсечно и, — како се чини, — врло, врло опоро. Она се два пута љутито окретала од њега и као хтела да пође, да га остави... Затим се опет враћала и говорила брзо, непрекидно... Чинило се, као да ће заплакати... (н се само подругљиво осмехнуо. Хладећи се згужваним шеширом, са необично широким 060дом, почео раменом да се чеше о стабло... (Она, напослетку, рашири руке и пође, потрча према њему... Хтела га, зар, загрлити. А он се нагло измаче и одгурну је, готово удари у прса... Она се заљуља, као да ће посрнути. Једва се одржа на ногама. Миле се стресе. Стиште обе шаке, погури