Међу својима : роман

154 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

= Даринка, шћери, — изусти напослетку гледајући преда се п шарајући ногом по ћБилиму. Бог је Бог... Хоће некад да искуша... А данас нећемо ручати ни ја, ни ти, јер... јер смо несретни и остављени...

— Бог је додар и никог не оставља ко му се моли, — мирно одговори Давинка, горда и усправ„љена. А плава јој коса светли се некако као танка ореола око главе светитељка.

"— Знаш ли да нас је Миле оставио — болно запита он.

= Нит нас је оставио, нити мисли оставати... = одлучно одговори она.

—- Отишао са оном, са Десанком...

=— Отишао да тражи мјесто, —- поправи га она мекше. — О том је одавно говорио.

Поп је погледа испод ока, испитујући. -

— А зашто није казао да иде2.. Зашто изненада 2..

— Мени је казао јутрос:

Поп као да се разведри. Придиже се и приступи олиже.

=— Баш теби казао г

— Зар не вјерујеш» — прекорно га запита и на силу се осмехну.

= Ех...ех...

Не знајући да ли да верује или не верује, поче се освртати.као да тражи нешто... Затим је узе за руку и погледа јој у очи... Она мирна, присебна... Ухвати је за мишице и весело затресе:

— Даринка, шћери, дај ручак! — избаци задовољво. == А знао сам ја... Душе ми, знао. сам... Ђе би он2... Како би он2г.. Ех... Лаже, обрате, свијет... Увијек и увијек измишља гласове да ожалости човјека...

(Она, малаксала од претварања, наслони се на њега и као узгред запита:

— А зар говори свијет о томег

— Остави, — суво прогунђа поп и одмахну руком. — Кажу, како се њих двоје договорили да