Међу својима : роман

%

«

МЕЂУ СВОЈИМА 155

побјегну... Једно измакло раније, а друго касније да забаце трагове... Миле, чак, кажу, ишао и учитељу, токорсе да пита за њу... И моји пријатељи то причају... Окупили ме јутрос, те удри, удри, удри... Можеш мислит' како ми било... И стид ме и жао: ми... И боли, боли... А опет у мени нешто каже: „Не вјеруј им. Лажу!“... И ето... Ето... Он, сиромах, отишао због мјеста, а они тако... Добри људи, а погани на језику... Ето...

Даринки гође да' опет зајеца. Ражали јој се гледајући како се поп расположио... Не зна да га обманула, ла му слагала... Јадник!... Брже истрча из собе и оде у кухињу... Испрекидано нареди Томани да му однесе ручак, рече како је уморна, па оде у своју собу и сакри се...

За чудо Станиша, Васиљ, па и Митар били су овог пута и љупи и узбуђенији од осталих касабалија. И други су причали о томе; расправљали. Али некако мирније и са мање злурадости него пре... Али као да одавна очекивали ово, па их зато није ни изненадило. Нису могли много ни китити ни допуњавати... Шта више чинило се као да жале попа... Кад је ишао чаршијом, склањали се испред њега и учтиво га поздрављале Макар што није гледао у њих, нити их примећавао. Понека жена гласно уздахне и прошапће: „јадник“!... Имао је, додуше, грехова као и сви смртници... Али ипак није заслужио, да га Бог оволико казни... Макар и од Бога, сувише, је!... Било их у комшилуку који нити су хтели запевати, нити дозвољавали деци да запевају... Кад је жалост у чијој кући, грехота је повећавати песмама са стране. Грехота папомињати, како наоколо живе безбрижници, весели људи.

Станиша, Васиљ-и Митар нису могли тако. Њих ово поразило, утукло. Као да њих лично задесила нека грдна срамота, па не знају шта ће од стида. Митар никако није могао ни да једе. Само пио. Васиљ се-сакрио од људи у магазу. Станиша се непрестано мргодио и много, много пушио. Зато су, да одлану срцу, да се изговоре, заједнички уда-