Међу својима : роман

МЕЂУ СВОЈИМА 161

Газда хтеде да одговори, а не зна шта ће. Бранио би се, а не може. Нешто га стеже у грлу дебеле усне лагано се трзају.

= Доста... доста...

Па као да се опет укрути.

— Са мном ћеш кући, — избаци заповеднички, оштро. = Јеси ли чула2.

Даринка, не пуштајући га, запита поплашено:

= Како је мајка 2

— Овђе ти више нема мјеста, — осече газда јаче, а још не сме да је одгурне ни да отворено погледа. 5

— Мени је само овђе мјесто, — мирније одговори она и нагло се исправи.

— Муж ти отишао, побјегао.

=— Да ми се опет врати...

Газда с натегом устаде, па као да се спремаше да пође. Опре се о штап, со и каза мекше:

— Хајде!.

= Овђе ћу га чекати, бабо, — · упорно одговори она, отступајући и заклањајући се за попа. — У његовој кући.

= Чекаћеш>2.. -

И газда заклима главом и рече сажаљујући:

= Јаднице!.. /

— Нијесам јадница. Сретна сам, бабо, — поносито одговори она, па лагано оде у своју собу и донесе једну од хаљиница. — Чекам њега... Че-

кам и дијете наше... Шта би више>

Сагледавши хаљиницу, коју, осмехујући се, раширила пред њим, газда се опет спусти на столицу.

= Дијете 2.

Гледа у хаљиницу, гледа у Даринку... Као да не верује... Гледа их опет... Никако да се нагледа. Окрену се попу и, као љутећи се, избаци оштрије:

= Па што ми не кажеш2..

Сад није знао шта ће. Спусти главу на штап, као да размишљаше. Једва се "поново диже.

— Кад је тако, ја иђем, — каза. — Нити коме требам, нити ми-ко треба... Збогом...