Међу својима : роман

160 Е СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

= Није ме сачувао, == дочека газда жешће, па, не чекајући понуде, дохвати столицу и рашири се на њој. — Ето... Сад је моја шћи овђе... К'о слуш= киња!.. Ни ђевојка, ни удовица, ни пуштеница!. А ти даје храниш 2 .. Мени за инад да је храниш 2.

= Она је ко моје дијете, = одговори поп мирније, припремајући се да- брани не себе, ИЕ Мени није тешка.

· Газда презр: твО. узви носом.

=— Али мој образ не допушта да је џаба хра_ниш. -. јок... ја сам је хранио толико година... Могу и сада... Нећу ничије милостиње... Ни од бољега од себе, а камо ли горега.

Даринка, која је седела у другој соби и шила, припремала хаљинице за дете, није ни чула кад јој отац дошао. Последњих дана ништа друго није радила него само шила. Потпуно се предала томе послу. И то јој била забава. Сашивене хаљинице по неколико пута узимала, загледала, спуштала преда се на столицу. И тепала им непрестано, разговарала с њима. Чинило јој се каб да већ гледа дете пред собом. Као да се трза, вришти, смешка, превијајући се и размахујући. ручицама... Тада чак заборав-љала и на Милу и на све остало.

Изненада, зачувши очев глас, прену се. Бржебоље скочи, послуша... Он је-.. Дошао... Заштог.. Без икаква размишљања нагло отвори врата. Уљезе међу њих и радосно узвикну:

= Бабо!.- |

И, узбуђена, потрча да му руку пољуби.

Газда се некако збуни. У онај час није знао шта ће: или да викне, одгурне је, или да пригрли, привије... Тек пошто осети како му ухватила руку па љуби, љуби, отрже је. На силу кашљући прогунђа мукло:

— Немам ја с тобом ништа... ја с њим говорим... (Она га обгрли око врата-и свој образ прислони уз његов, мазећи се:

– Дошао си ми!.. Дошао си!.. Благо мени!..