Међу својима : роман

188 _ СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

— Ево главе, ако га не доведем, — викну. „Ако неће милом, хоће силом...

= Песст... Полако, — опет ће Станиша мекше, "тапшући га по рамену. —- Овђе ти сила не помаже.

Па се одмакну од зида и пружи им руке

=— Дакле пристајете 2

= Пристајемо.

= И да пођете још ноћас

ХХМЕ.

Васиљ и Митар касно су приспели у Сарајево. "Хотелијер се баш спремао да затвори врата и да иде спавати, кад обојица бахнуше и заискаше собу... Мрко их погледа и опсова нешто. Окрену се Васиљу, који му био познат као стари госш и љутито му пребаци што га сад узнемирује. Као да није могао причекати да сјутра, или потражити какав "други хотел!.. Једва се некако утиша и смилова. Угура их обојицу у авлију и дозволи да се сместе где хоће. Па одмах закључа врата и оде спавати.

Чим су уљегли у собу, Васиљ- се поче свлачити. Ненаучан на дуг пут, уморио се, па хоће да се одмори. А Митру није било до спавања. Једнако мислио на попа... Чинило му се као да веп умире. И као да га гледа прекорко. Жали се, пребацује му, што му већ није довео сина. Да га још једном види, да се с њим опрости!.. Па зар да мисли на спавање 2.. Сад би најволео, да одмах нађе Милу, да да се разговори с њим... Самртник не може чекати... Одмах, одмах... Само кад би знао где је Миле2.. Ко ће га наћи у оволиком месту 2.. И у ово доба!..

НОдлучи, да пита хотелијера... Можда 5ће он знати што... Толики људи долазе овде, па може чути... Макар што је онако суров, макар беснео, питаће га... Мек се извиче и испраска. колико

"хоће... Само нека каже... Потражи дугме од елек-тричног звонцета. Поче звонити. Васиљ га благо

трекори: