Међу својима : роман

> — МЕЂУ СВОЈИМА · 189:

— Остави, Митре... Касно је... Сад ће и поноћ..-

— Нека, брате... Хоћу све да распитам ...

— Причекај до сјутра...

— Није мени до чекања...

- Па стиште шаку и снажно удари по зиду.

— Нико се не јавља... Скотови!..

—_ Нико ти се неће ни јавити, —- одговори Васиљ. зевајући.

Митар зазвони опет. -

— Видиш, — прошушкета Васиљ победнички. =— Никога нема.

Митар се наљути... Окани се и лупања и звонцета... Нагло отвори врата од собе, рашири се на. прагу и дрекну из свега грла попут телала:

_—_ Хеееј, има ли ико жив у овој кући2..

Настаде чудно комешање и узбуна. Шкрипе постеље, клепећу столице, звекћу чираци... Неко као. да посрну, неко застења... Врата почеше цијукати и отварати се... Иза каната, и зачуђено и поплашено, почеше извиривати многе чупаве главе... Понеки гости, необучени, истрчали па стоје у ходнику... Узбуђени, сањиви, блену, питају се: шта 1е2.. Где је ватра2.. Камо лоповиг.. Јави сеи хотелијер... Држи свећу у десној руци, а у левој носи ногу од столице. Иде полако, опрезно... Пажљиво гледа: неће ли га ко из мрака напасти или ударити чим.

— А који оно поганов лаје 2 — подмукло зарежа, обилазећи са свећом и разгледајући госте.

— Ја сам, — осорно одговори Митар и игазивачки се испрси на вратима. — Звоним три пута, а нико да се јави.

— У мене се, у ово доба, не смије звонити, поче хотелијер оштро. — Кад ја спавам, тад се не звони, магарче један!..

— Бре немој кевћати, јер ако измахнем разбићу ти пасја уста, — дрекну и Митар раздражен и прихвати се за нож. — Хотел је хотел... Ја: смијем звонити читаву ноћ... |