Међу својима : роман

Ц |

190 ___СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

Хотелијер исколачи очи од чуда... Погледа га... Први гост који се усудио да му се одупре... још

"какав гост!.. Како ли оштре зубе има!.. Пашче "једно!.. = —- Хајде у други хотел, па ако хоћеш звони и __у црквено звоно, — одговори му суво, не желећи први да се повуче и први да попусти. — Овђе нећеш... = Овђе ћу звонити, јер и овђе плаћам, "упорно дочека Митар. — Не спавам џаба. Хотелијер као да се стидео... Гости још провирују кроз врата или стоје у ходнику... Нико да иде у собу... Сви пазе и чекају: шта ће бити2..

И сад да се понизи пред свима њима 2.. Да устукне2.. Никако!..

— Напоље! — загрми јаче, па спусти свећу на тле и као ла се поче спремати за мегдан. — Ено ти врата!..

Митар се раскорачи на прагу и засука рукаве. „Хотелијер се заблену у њега, премери га... Погледа и на остале госте да види чуде ли се2... Па се одмакну мало, одбаци ногу од столице... Одупре се рукама о кукове, преви се... И онда. одједном, прасну у смех... Бадава!... На поганијег госта још никад натртао није... И силан човек!... Не моли, не клања се... Кад лаје, љуцки лаје!... Не покорова се... Соко... Јуначина!... Смејући се приступи му и ухвати га за руку.

—- Хајде да попијемо по чашу вина, — прозбори љубазно (у колико он то могао), готово већ пријатељски. — Ни ја нећу спавати... Хајде!... А баш ми драго што сам се на таког крвника намјерио!... Одоше до стола, па заседоше... Почеше пити... Као стари, добри другови прибили се један уз другога, колено уз колено... Почеше да причају жишије и као да се исповедају... Митар, још увек мислећи на Милу, припита и газду за њ. Исприча: ко је, шта је и какав изгледа.