Међу својима : роман

МЕЂУ СВОЈИМА 191

— А знам га, поганца... Како га не бих знао! — подругљиво дочека хотелијер, прихваћајући за нову чашу. — И он ми гост... Ено му собе близу ваше... Празна... А' Бакнут_ је мало, душе ми... Има доста учевне господе па су ћакнути...

Опширно поче причати о Мили. И како дошао и како вазда шврља некуда, без посла... Никад да се смири, да приседне... Ко да је ђаво у њему... И не поздравља се готово ни с ким... Чак и не говори љуцки... У истини ПИ А, У задње лоба, окренуд наопако. Пропио се... Ако каткад И дође, дође накресан. Чешће никако и не дође.. Запије се и спава тамо, у механи.

— Ама он се пропио2... Миле...

—- Заклео бих се да је и сад у механи, мирно одговори хотелијер. — Ето ту... Није далеко... Сигурно већ спава.

Митар брзо устаде и поче се спремати. Натури капу на чело, притегну јаче појас. Намести да му држак од ножа штрчи на високо... Ко га погледа нека отступи. Нек зна да шале нема... 7

— Имају ли овђе каква колаг — запита хотелијера оштро, преко рамена. —- Згодна, широка кола...

— Кола2... Шта ћеш с колимаг -— прогунђа хотелијер мргодећи се.

— Требају ми... Одмах...

Ако баш треба, имам и ја једна, — лено одговори хотелијер и као да хтеде устати. — Сад их не бих даонићаћи... Адаћутеби...

— Брате!... Учини ми љубав!...

Притрча му и загрли га, стиште силно. Одмах отрча Васиљу, па га пробуди... Мора се одмах ићи... Није друге... Сваки час је скуп, ни једна минута изгубити се не сме... Живо... Наљути га што се Васиљ тако дуго облачи... Сам му поможе да обуче копоран и да се опаше. -

— А хоћете ли далеког — опет запита хотелијер, пошто наредио да се запрегну кола и вратио се. — Куда2