Милтон и Његош : огледи о нашим културним додирима са Енглезима

Пи =. ПИНКИ _""Г "РГ" """ > _"_"_"уГ/""

11

И Његош и Милтон замишљају небо као свет за себе, кроз који теку реке бесмртности, где расте дрвеће живота, у којем су простране равнице, цветне ливаде. Милтон замишља небо у хришћанском смислу, као сферу одвојену од наше васионе. За Његоша, међутим, небо је сама васиона. Круну Божју красе сазвежђа. Бог не само да држи свет, већ и вечно ствара нове светове. И код Милтона и код Његоша небо је само један део све стварности. Изван неба постоји хаос, свет мрака и небића, који је, по Његошу, предмет Божјег стваралачког напора. Обојица замишљају Бога као биће које седи на високој гори — „творителном зањат поези1ом“, по Његошу. Откуда хаос, свет ван Божјег света, то ће нам после рећи Његош. Он служи као материјал, у сваком случају. По Милтону из хаоса је Бог створио наше сазвежђе после побуне анЂела. То је тај нови свет о којем се говорило на небу и чије је стварање остало у сећању палих анђела.

По Његошу хаос је нерешени задатак Божје делатности. Границе светлости имају се померити до краја хаоса. То ће тек бити крај Божјега стваралачког посла. Земља на којој је човек привременог је карактера. Она не улази у првобитни састав Божјег стварања, нити претставља саставни део победе светлости над хаосом и мраком. Ње ће нестати кад се обави посао зарад којег је постала.

У описивању неба Милтон је мање опширан него Његош. Али им је приказ небеских хијерархија и хорова анђела сличан. Заједничка им је и визија свемогућства Божјега. Код Милтона она се огледа у рађању Сина. Код Његоша свемоћ Божја је у решавању козмичког задатка, који је сврха божанског бића. Ако Милтон даје више места опису величанства Божјег, које сви редом славе, Његош нас више уводи у мистичну тајну божанског бића.