Милтон и Његош : огледи о нашим културним додирима са Енглезима

лекаром из онога времена, сер Виљемом Фордајсом, који му отвара рачун за одело, књиге и друто. Место три месеца остаје шест међу људима који су му оставили на вољу да остане колико жели. Кад га је поново обузела воља за књижевним радом јер је жеља за писањем била јача од жеље да век проведе у Енглеској, пријатељи му купе књига, плате вожњу до Лајпцига, преко Хамбурта, снабду трошком, па га отпрате на пут.

Доситејев боравак у Енглеској ставио је нашу књижевност први пут у стваран додир са књижевношћу Енглеза. Доситеј је читао Адисона, којег назива енглеским Сократом; затим Свифта, Попа, Честерфилда, Бекона, др. Џонсона, Нокса. Преводити њихова дела он сматра већим добром од свакога богатства. Кроз његова дела, нарочито Басне, провејава практична мудрост народа, који му је, по свему судећи, највише прирастао за срце. Он Енглезе назива „премудри“, вели да су „најпросвештенији у Европи народ“, „народ који од свију народа европејски најслободније мисле“. Својим Баснама он додаје два интересантна есеја др. Џонсона из Рамблер-а, једне ревије, налик на чувени Спектетор, који су Џон Стил и Џозеф Адисон покренули 1711 године. Из Рамблер-а је Доситеј превео два есеја, један „о истини и лепоти“, а други о животу човекову под насловом „Пут у један дан . Рамблер је био лист чије је ступце пунио искључиво др. Џонсон двапут недељно, пишући у њему кратке есеје о моралу, наравима и литератури, на начин на који је то, на 36 година раније, чинио Спектетор. Данас је Рамблер заборављен, можда више него што би требало, у поређењу с његовим старијим братом, Спектетором, који је ушао у класике и данас претставља саставни део сваке домаће библиотеке у Енглеској.

Док је Доситеј преводио из Рамблер-а не помињући Др. Џонсона, он има нескривено дивљење